(Kruno Lokotar, Limited Edition, Buybook, 2025)
Neko je, uglavnom, sa druge strane teksta. I na toj, drugoj strani, deluje udobno. To nije pozicija izloženosti, već rada u jeziku i sa jezikom. Pozicija u kojoj neko može biti u srcu stvari, a skriven. Biti čitalac i urednik i to dobar čitalac i urednik, daleko je ređe nego što bi neko pomislio. I za to je potreban ne samo poseban talenat i njuh za vrednost, nego i specifičan sklop ličnosti, koji ujedinjuje temeljnost i istrajnost, ali i raspršenost i analitičnost.
Kruno Lokotar predstavnik je vrste na izumiranju. Veliki urednici, čija je lična reputacija zvučnija od njihovog radnog mesta, kao uostalom i veliki književni kritičari, deluju kao osobe nekog drugog, minulog vremena. Ali nije sve tako beznadežno: ponekad pojedinci nadomešćuju ono za šta je potreban čitav tim ljudi, premda oslanjanje na njih nikako nije preporučljivo. I u najboljim trenucima, koliko god to nekome moglo da zasmeta, Lokotar figurira kao glavni i odgovorni urednik savremene hrvatske književnosti, što zvuči preterano i nosi sa sobom teret, ali nije sasvim netačno. Koga zanima, može vrlo lako doznati iza kojih se sve književnih pogodaka, na ovaj ili onaj način, nalazi. A urednički rad ne predstavlja samo, kako neki ljudi misle, treniranje strogosti, izvoljevanje i cepidlačenje, nego osećaj za najbolji život teksta, gde je nekad najbolja intervencija to da se tekst pusti. Nekad je, dakle, najmudrija ispravka to da ispravki nema. To je ono što i sam Lokotar primećuje: nikad nije dobro da glas urednika nadjača glas autora. A isto se – dodajem ja – može primeniti i za prevodioce; iako pojedini prevodioci poseduju prepoznatljiv manir, uvek je najbolje da se, što verodostojnije, čuje izvor, a ne onaj ko ga prenosi.
Nije to, naravno, uvek moguće, ali odgovor se često nalazi ne u nekom priručniku ili udžbeniku, već u procesu i stalnom preispitivanju. Isto se može reći i za fleksibilnost potrebnu za rad na tekstu. Nikad, zapravo, niste pripremljeni. Koliko god bili iskusni, svaki rukopis predstavlja novinu. I ko se preda inerciji, administrativnom odrađivanju, dobija tromu književnu scenu u celini i zato je neophodno biti uvek u traganju, u pokretu, u osluškivanju dobre mere. I to treba da osveste svi oni koji književnosti pripadaju, a to nisu samo pisci i njihova dela, već svi oni koji učestvuju u stvaranju i recepciji knjige. Iza svake knjige se – hteli mi to ili ne – uvek nalazi zajednica, koja podrazumeva i odbacivanje i prećutkivanje i ravnodušnost i oduševljenje.
A kad je o novim počecima i paleti različitih čitalačkih reakcija reč, ne može da ne privuče pažnju promena uloga: kad neko ko je drugima pomagao da pronađu svoj najbolji glas, progovori u svoje ime. I to je uvek delikatna pozicija: neko ko je inače viđen kao autoritet i sam nastupa kao autor. Iz tog preokreta dolazi Limited Edition, dnevnik Kruna Lokotara, vođen od 23. 7. 2022 do 23. 7. 2023. godine. Dnevnik izašao, inače, u prepoznatljivoj i vizuelno primamljivoj ediciji sarajevske izdavačke kuće Buybook, predstavlja samosvesno, duhovito i iznenađujuće dirljivo svedočanstvo o buci svakodnevice, o sećanjima i važnim usputnostima. A dobar deo uspeha knjige potiče iz utiska rasterećenosti u pisanju, koju nipošto ne treba poistovetiti sa neozbiljnošću. Lokotar, svestan sopstvene pozicije – gde preispituje i samu literarnost dnevnika kao forme – nastupa ne kao institucija, sakupljač mudrosti ili hroničar vremena, već kao sagovornik i saosećajni posmatrač, sa izraženim pripovednim darom, koji dozvoljava sebi i, naravno, uz pregršt svežih komentara o društvu i naravima, poneku ispovest ili trač. A to su – dobro je poznato – ključni začini razgovora; red geopolitičkih, red porodičnih, red zdravstvenih, red poslovnih tema, red tekućih dešavanja, uz, jasno je, neskrivenu ljubav prema fudbalu i književnosti.
I ono što je za pohvalu jeste što je izuzetno teško pisati tako da tekst funkcioniše na više ravni i za različitu publiku: Limited Edition prijaće kako onima koji u književnosti traže zabavu, tako i onima koji žele da odškrinu vrata urednikove radionice, koja deluje kao poseta nekom dragom susedu, kog stalno srećemo, a retko kad stignemo da se raspričamo. I osim što nadoknađuje dobar deo tih neizrečenosti, Lokotarov dnevnik udružuje ironične i groteskne momente, sa momentima lirskog intenziteta, kao što je, na primer, jedno divno sećanje na moguće poreklo majčinih reči: „ti si moja obalaˮ. Ali tamo gde je i sasvim sentimentalan, Lokotar ne zakoračuje u apstrakciju, nego, kao zanatlija koji dobro poznaje svoj alat, promišljeno i efektno koristi jezik. I to je takođe nešto što mnogima izmiče, a što je odlično demonstrirano u knjizi: često nije ukras ono što pravi razliku, nego osećaj da se kaže tačno onoliko koliko je potrebno. A čak i ono što bi, inače, predstavljalo opterećenje za tekst – kao što je korišćenje QR kodova i fotografija, ovde ima svoje važno mesto, koje obogaćuje osnovni tekst.
I ako je Limited Edition – prateći naslov – izlet koji je ograničen na jednu sezonu i koji se, jasno je, neće ponoviti, u pitanju je drag iskorak koji je u saglasju sa svime onim što je Lokotar radio i što će raditi. Ne moraju sve izloženosti da budu dobici, ali ova jeste.
