Ознака: proza

Tender remitende

(Noel Putnik, Terrain vague, Blum izdavaštvo, 2025)

Terrain vague je, kako tvrdi Ignasi de Sola-Morales, pojam kojim se označavaju liminarna, čudna, utvarna mesta, mesta nejasnih granica koja su izdvojena iz urbanog pejzaža. Mesta koja su tu, ali koja su tu zato što nisu ono što su nekad bila: „napuštene industrijske zone, stare železničke stanice i luke, rubna i nebezbedna stambena naselja, kontaminirana mestaˮ (5).

Ovakvom objašnjenju može se priključiti ne samo mnoštvo asocijacija iz svakodnevnog iskustva, nego i niz teorijskih koncepata u rasponu od Bahtinovog hronotopa i Fukoove heterotopije, sve do Ožeovog nemesta i Sodžinog trećeg mesta. Ipak, u romanu prvencu Noela Putnika, premda bi naslov mogao da navede na krivi trag, nije reč ni o kakvom antopogeografskom ogledu, pa čak ni o romanu prostora ili atmosfere, već o delu koje ujedinjuje triler, ezoteriju, adolescentski humor, stripove, sitni i krupni kriminal, nečiste sile, teorije zavera, snaf film, pronađeni rukopis, magijski realizam i gradsko sivilo. Tako terrain vague nema samo svoj apstraktni, epohalni karakter, nego i jedan sasvim konkretan vid kroz novobeogradski Blok 45 kao ključno obitavalište Steve Mirkovića, protagoniste romana, koji uz pomoć svog imenjaka i prezimenjaka upada u niz avantura, najčešće ne svojom krivicom. Dogodovštine ovog tandema, koji podseća na karnevalski par, i opominju i zabavljaju, ali prevazilaze početna očekivanja, budući da se ovde ne radi o dočaravanju života lakrdijaša ili zgubidana, već o pokušaju da se saosećajno progovori o onima koji u ovom surovom svetu nisu uspeli da se snađu i pronađu. U tom bi svetlu ovaj roman zaista mogao da se čita u odnosu na svoj naizgled sasvim neodgovarajući podnaslov; ali ne samo, kako je navedeno, kao roman o odrastanju, već kao roman o zakasnelim sazrevanjima. Ili čak o sazrevanjima do kojih se nikad i ne dolazi? Jer pitanje je da li je jedan tridesetdevetogodišnjak na pragu novog životnog doba, uopšte doživeo preobražaj i, ukoliko jeste, kakav?

U romanu akcija prevladava nad kontemplacijom. I mada događaji imaju primat nad doživljajima, neke narativne linije se dugo grade, ali, nažalost, tako da nemaju odgovarajuće krajnje razrešenje. Slična primedba bi se mogla upiti mnogim nesvrsishodnim opisima, kao i likovima čije pojave obećavaju, ali koji ne dobijaju dovoljno prostora. Posebno je tu, na primer, zanimljiva pažnja koja se posvećuje mirisima i to posebno neprijatnim mirisima1. Steva ne odoleva da ne istakne ono što mu je nadražilo nozdrve, a pokazuje i poseban manir u predstavljanju lica kroz poređenje sa poznatim ličnostima, pa se tako nečiji brčići porede sa Klarkom Gejblom (241), ribolike oči sa Titom (114), a mesnato lice postaje mešavina Omara Šarifa i Geringa (28, 315).

Ponegde, i to naročito u Stevinim šetnjama krajem, ali i u javnom prevozu, pa i tokom pojedinih dijaloških deonica, blesnu i momenti autorefleksije, ali oni ne zakoračuju u domen lirskog. To, naravno, nije obavezno da se dogodi, ali može i da se doživi kao propuštena prilika, jer je jedna od krajnje zanimljivih dimenzija dela upravo njegov kapacitet za upečatljivo i višeslojno predstavljanje prostornog plana, koji upućuje na krajnje poznatu beogradsku topografiju (uz jedan izlet u valjevski kraj). Na tom tragu vredi zapaziti na koje je sve načine Stevin hod po prostoru nestalnosti mapirao njegovu sredinu – ne može se reći da je Steva flaner, ali jeste šetač kome pokret donosi terapeutsko dejstvo.

Jedan od pozitivnih primera kako prostor može da bude govorljiv za karakterizaciju junaka, jeste da su određeni likovi, poput Stevinog druga Irvasa, poznatog po, najblaže rečeno, krajnje neortodoksnom pogledu na svet, dočarani, između ostalog, i kroz opis stana. Karakterizacija i organizacija prostora mogu ići, kolokvijalno rečeno, ruku pod ruku, ali ambicije koje roman Noela Putnika ima prema poetici prostora još su veće i otvaraju se čak i prema natprirodnom, što otvara važno pitanje statusa fantastike u delu. Imajući u vidu autorove stručne, izuzetno hvaljene, utemeljene i primećene publikacije vezane za studije ezoterizma, renesansne magije i antropologije antičkih kultura, podzemni tokovi teksta mogu da budu posebno nagrađujući za pažljive čitaoce, kao kakav dodatak razumevanju dela. Tako Putnik, pripovedno lukavo i uglavnom suptilno, onda kada se to ne bi očekivalo, aktivira repertoar motiva vezan za sferu njegovih naučnih interesovanja.

Ali bez obzira na moguća tumačenja ovih momenata, jedan od izazova za uspostavljanje uspešne celine romana predstavlja problem žanrovskog koda. Poetika trilera, na primer, iziskuje sasvim drugačiji pristup karakterizaciji junaka od poetike bildungsromana i to ne zbog nečijeg hira ili krute norme, već zbog onoga što bi mogao da bude pripovedni cilj – najbolji život teksta. Istine radi, apsolutno nije nepoželjno praviti neočekivane žanrovske ukrštaje, ali ponekad bi preovladavanje jedne linije moglo da bude podsticajnije od gađanja previše meta; na trileru kao osnovi, na primer, graditi ostale podzaplete i tokove.

Terrain vague poseduje, doduše, i značajnu društvenokritičku oštricu, obogaćenu humorom. Smeštena između tovara mentalnog smeća (61), pornografizacije i nađubrene toskičnosti (41), ona ide u koštac sa nizom izazova savremenosti kao otpor opštoj posustalosti: od radničkih prava, preko sprege kriminala i države, paranoidnih narativa vezanih za osećaj nadziranja (i kažnjavanja), krize relevantnih izvora informacija, sve do komentara licemerja tobože angažovanih umetnika (133) i problema reprezentacije romske kulture.

Razvojni put Steve Mirkovića batrga se između nestalnih radnih mesta, do kojih se dolazi na nesvakidašnje načine. Od trafike, preko pekare do rada na šinama, svako iskustvo donosi slikovite epizode i susrete sa likovima koji ne bi bili mogući u drugim okvirima. Ipak, uprkos živopisnosti, galeriji likova nedostaje psihološka iznijansiranost i ona, čak i tamo gde se ne može svoditi isključivo na narativnu funkciju, postaje sasvim karikaturalna. Što je posebno problematično u odnosu na ženske likove, koji se svode ili na seksualnu objektivizaciju ili upravo na niz stereotipnih preterivanja (Stevina majka Rosa, frizerka Cica, trafikantkinja Slavica). Izuzetak predstavlja lik Une (odnosno Dunje), koji je specifičan u odnosu na svoju (ne)ljudsku prirodu, o kojoj bi valjalo nešto više reći nekom drugom prilikom, posvećenoj upravo ezoterijskim momentima Putnikovog dela. Tu bi valjalo progovoriti i nešto o Pakleniku, s kim se čitalac odmah upoznaje. Ali ne bi valjalo da ne bude i sad spomenut.

A do tog trenutka, neka se u čitalačkoj svesti oživi okolnost otkrića nove reči. U svojim neslavnim danima rada u trafici, gde se i vrlo kratko zadržao, Steva je naučio jednu novu reč. Ta reč je bila remitenda i označava ono što treba vratiti; ostatak od, na primer, neprodatih novina. Reč koja zvuči kao kakva čin, zapravo dobro ilustruje duh ove knjige, gde su junaci oni koji su ostali, koji nisu rasprodati. To nije pozicija udobnosti, ali jeste ona koja može doneti iznenađujuće priče.
Soba za ostrvo

(Anđela Bulajić, Kaliban, Raštan izdavaštvo, 2025)

Priča izlapi. Ali ona i nije glavni adut romana Kaliban Anđele Bulajić. Umesto pripovedanja, pronalazimo nešto što je blisko lirici, premda nije sasvim to: usredsređenost na bivanje u prostoru, na deskripciju i, pre svega, atmosferu.

Veza sa Šekspirovom Burom je, već iz samog naslova, jasna. Ipak, ona je zaobilaznija nego što bi to neko mogao pomisliti. Jer, u pitanju nije nikakvo dopričavanje, odnosno, reinterpretacija drame, kao što je to slučaj sa Đavoljim nakotom Margaret Atvud, niti, na primer, briljantno postkolonijalno čitanje, kao što je to Sezerova Bura, već je reč o asocijativnom okviru, u kome se krije jedan od ključeva za tumačenje dela.

Ipak, više od protivrečnog Šekspirovog junaka, koji je i pesnik i nasilnik, žrtva i krivac i, markirani, potlačeni drugi, Kaliban je ovde, zapravo, oznaka za duh mesta, glas prirode. I ne treba smetnuti sa uma da je upravo on, sin veštice Sikoraks, starosedelac ostrva, a da ga je čarobnjak Prospero podučio jeziku, kojim Kaliban može iskazati svoju priču, ali kojim može i kleti svog učitelja tamničara. On to čini i na ovom mestu, ali u odnosu na sasvim drukčije odnose, gde ipak nisu raskinute veze sa tekstom na koji se roman ugleda. Vekovima pre bilo kakvih ekokritičkih teorija, Šekspir je povezao kulturu, jezik i nasilje, o čemu govori i sam epigraf dela.

Na takvoj podlozi Anđela Bulajić piše svoj roman u formi dnevnika sobarice Asje, koja radi na Adi Bojani. Međutim, osim očekivanog dočaravanja okolnosti vezanih za sezonski rad, kao i niza opservacija vezanih za (pripite) kolege i, posebno, turiste, uz isticanje statusa ženskog iskustva i pogleda, autorka daleko više pažnje poklanja životnoj sredini. Poistovećivanje, ako nije potpuno, onda je žuđeno – a jedino što, zapravo, daje smisao, jeste svet koji prevazilazi ljudsko. Otuda junakinja oseća jedinstvo sa zemljom (19–20), budi svoje telo pitajući se kako je baš ono njoj pripalo (42) – kao da se duh i telo, zapravo, međusobno isključuju – ili preispituje granice sopstva i okruženja: „[p]tice udaraju krilima po vazduhu, a ja ga udišem, selim u pluća sve od ovog mjesta što moguˮ (44–45).

Izrazita čulnost glavne junakinje dobija različite vidove, ali tako da je uvek više pripada prostoru, nego ljudima. Tako upečatljiva scena pronalaženja leša (63) koja, u odnosu na ambijent, višestruko podseća na TV seriju Beli lotos, umesto da pređe u kriminalistički zaplet, biva predočena kao jedna od mogućih, životnih okolnosti, ispraćena sa dozom ravnodušnosti. I ima u tome nečeg izvrsno nesenzacionalisitčkog, što je Anđela Bulajić prepoznala i što je očigledno čak i tamo gde je više reč o obećanju nego o ispunjenju: povratak doslovnosti, povratak samim stvarima, telu i čulnosti, može predstavljati malu, a preko potrebnu i nedovoljno prepoznatu književnu novinu.

Tako je izuzetno zanimljivo, u duhu beskrajnog teoretisanja o heterotopijama, utopijama, ne-mestima i liminarnim prostorima, kako se istovremeno i gradi i razlaže egzotizacija ostrvskog ekosistema, koji je deo i kulturnog pejzaža. Anđela Bulajić, sasvim u skladu sa nizom zaključaka ekokritičkih čitanja, sjajno prepoznaje da je pejzaž i kategorija kulture, te su tu posebno dragoceni svi oni nanosi koji se tiču nostalgičnog odnosa prema socijalističkom, jugoslovenskom nasleđu, ali i prošlosti koja ga prevazilazi. Odnos prema njemu, ipak, iako pretežno afirmativan, nije jednodimenzionalan, nego predstavlja još jednu od etapa u narušavanju prirodne ravnoteže. Ovo, dakle, nije samo priča o dinamici poznatog letovališta i gunguli bungalova, gde ljudi ne pronalaze najbolje, već najgore verzije sebe (26), već pohvala onoga što je u pozadini: prirodi koja nas sve obuhvata. A na to, ako nam je stalo do sveta, ne možemo da ne reagujemo.

Vredi zapaziti da će pouku prirode izreći i, doduše, na jedan krajnje specifičan način otvoren za različite interpretacije, i sam naslovni junak. Njegova (is)povest ne može se, međutim, oceniti kao skretanje u fantastiku, već kao pokušaj da se potcrta opšti ton dela. Ali odgovor prirode, odnosno, motiv prirode koja se sveti, kao i insistiranje na razdvajanju divljine i kultivisane prirode, uz romantizaciju tzv. Majke Prirode, mogli su da se dodatno problematizuju. Kao i, uostalom, pojedini preterano himnični, hvalospevni zanosi, koji obuhvataju ostrvo „nahranjeno Gejinim mlijekomˮ (39), sasvim slobodnu upotrebu pojmova fizike (21) ili uverenosti da su neki ljudi, i pre svog rođenja, srođeni sa prostorom koji obitavaju (73).

Zanimljivo je, na primer, u kontekstu priče o izvornosti (prirode) i veštačkom (kulture) da je, (ne samo) po predanju sama Ada Bojana, nastala, zapravo, antropogenim uticajem – tako što su se sedimenti taložili na olupini jednog broda. Uključivanje ovakvog podatka – neposredne, makari i mitske istoričnosti ostrva – moglo bi da dodatno obogati celinu Kalibana kao ekokritičkog romana i romana o prostoru, a to bi se moglo reći i za složenije povezivanje sa Burom, koje, doduše, i ovako kakvo jeste predstavlja podsticajnu stvaralačku perspektivu.

U celini, mogao je Kaliban da bude još bučniji i oštriji ili još neobičniji i neudobniji, pa i dinamičniji i misteriozniji, ali i ovakav kakav jeste, predstavlja nešto vredno, zanimljivo i osobeno. Nešto što pripada savremenom izrazu mlađih autora, a nudi priliku za izmeštanje, drugačiji pogled na svet. I nešto što, u još razvijenijem vidu, tek može da zablista.
Pripovedni kuponi

(Krsta Popovski, Talon, Književna radionica Rašić, 2025)

Skupljate li kupone? Markice, bonove? Pratite li akcije uz pomoću kojih možete dobiti različita sniženja bele tehnike ili posuđa? Osećate li zadovoljstvo kad platite određeni iznos, pa vam osoba za kasom da odgovarajuću nagradu jer ste disciplinovani potrošači? Maštate li o tome da izađete iz začaranog kruga maštanja o stvarima koje vam, zapravo, nisu potrebne?

Dok se pitanja o hipnotisanju potrošača nižu u nedogled, neko se dosetio da magičnu privlačnost sakupljanja iskoristi za siže dela. Talon, kratki roman Krste Popovskog u svojoj osnovi ima predmet koji se iznova gubi i pronalazi – letak sa kuponima koji, na neočekivane načine, dospeva iz ruke u ruku. Pronalaženjem talona svako u njega ispisuje novu želju za kupovinu, označenu i naslovima poglavlja romana. Ipak, između žuđenog štapnog miksera, kuvala za vodu i mašinice za mlevenje oraha, otkrivaju se, još više od samih predmeta, crnohumorne priče o tužnim sudbinama koje se oštro suprostavljaju ideji da živimo u društvu napretka. Ili naprednom društvu – kako već ko to razume.

Sa te strane, Talon je primer angažovane proze, ali ne u propagandnom smislu – podržavanju određene ideje – već kroz konstataciju problema i oslikavanja naše sumorne svakodnevice. I tu, nažalost, predstavlja samo još jedan od primera dela sa ovakvom ambicijom, te se čini da srpska proza već decenijama samo kuca na vrata od jednog bezizlaza do drugog. Taj proces sličan je putevima samog talona, s time što nikako da dođe do adekvatnog razrešenja, već, srodno oceni na koricama knjige da je u pitanju štafetni roman, nevesele priče o nepodnošljivim posustalostima svakodnevice prelaze od autora do autora. I nije reč o tome da je vitalizam neophodan, pa čak ni iskorak u odnosu na trenutno stanje, ali jeste o krizi imaginacije, o tome da je retkost pronaći odstupanje.

A ako odstupanja nema, onda valja pronaći veštinu. Međutim, Krsta Popovski je, mada je reč o iskusnom autoru, propustio priliku da zaista sjajnu ideju za organizaciju pripovedanja obogati složenijim epohalnim komentarom i iznijansiranijim oblikovanjem likova. Naturalistički milje udružen sa gotovo pa nadrealističkom zaigranošću, doneo je karikaturalne, ali prepoznatljive likove, sa kojima se, ipak, nije lako povezati. Ali od njihove nedopadljivosti i tek ponegde uspelog humora, sa fiksacijom na seksualne izlete, ostaje još veća žal za tim što je i društvena kritika mogla da bude oštrija, te umesto ubojitog napada na konzumerizam ili osude niza (para)političkih fenomena, ostaje tek zamrljana beleška o smutnim vremenima. Istina, prepoznaće u njoj neko i hroniku krpljenja kraja sa krajem, gde školovani ljudi po pravilu rade poslove za koje nisu kvalifikovani, ne bi li nekako platili račune. Nekome ko je završio hemiju bi moglo bi, tako, da bude posavetovano da je bolje da je otvorio radnju za hemijsko čišćenje (69), neko je morao da postane„spremačica iz nuždeˮ, iako ima diplomu geografskog fakulteta (48), dok bi neko posebnu pažnju obratio na mesto bizarnog, ali romantičnog susreta na groblju između žene koja je završila arheologiju i muškarca koji je, kao tehničar hortikulture, postao radnik Gradskog zelenila (91). A nekoga bi, u svemu tome, sasvim opravdano, posebno pogodio osvrt na poginule rudare (112).

Ipak, uprkos potencijalu za inovativnu satiru, čak i tamo gde postoje živi dijalozi ili neka upečatljiva zapažanja poput živopisnog opisa gnječenja salvete viljuškom (24), Talon ne ispunjava obećanje o srećnom dobitku ili popustu. I u velikom rasponu značaja predmeta za pripovednu organizaciju romana, od Balzakove šagrinske kože do Tolkinovog prstena, više od bilo kakve upečatljive celine, ostavlja delo koje se da lako zaboraviti, ali koje se bavi važnim temama, na način koji bi mogao da bude još razrađeniji, ali i ovako predstavlja nešto nesvakidašnje.

Neka ovo čitanje, u gotovo pa napreglednom moru tekuće književne produkcije, bude još jedna markica. Za šta će se na kraju skupljeni talon iskoristi, do svakog je čitaoca ponaosob.
Požar ljudskosti

(Analena Benini, Analena, prev. Boris Maksimović, Imprimatur, 2025)

Naslov je varljiv, ali nije slučajan. Ipak, ne tražite autofikciju. Jer čak i ono što ovde jeste vezano za taj kontekst, postoji ne zbog sebe i svog, već da bi se dao glas drugome.

Pišući o svojoj imenjakinji, rođaci koju nikad nije upoznala, autorka se poduhvatila ambicioznog, ali dragocenog zadatka. Analena Toneli bila je osoba krajnje posvećenosti, koja je gotovo ceo svoj život posvetila misionarskom i, pre svega, humanitarnom radu – od 1969. kada rodnu Italiju zamenjuje Kenijom, sve do 2003. godine kada je ubijena u somalijskom gradu Borami. Višedecenijska požrtvovanost dala je višestruke plodove: Toneli je gradila škole i bolnice, brinula se o bolesnima od tuberkoloze i side, borila se protiv genitalnog sakaćenja žena i pomagala gluvonemima, beskućnicima, ubogima. Tokom 1984. godine, kada se u Keniji dogodio Vagala masakr, o kome se ovde vrlo malo zna, a koji predstavlja užasan primer etničkog čišćenja somalijskog, nomadskog stanovništva iz Kenije, Analena Toneli bila je jedan od ključnih svedoka užasnih dešavanja, ali i neko ko bi i u samom paklu pomogao. Neko ko bi sahranio i one iza kojih nije ostalo ništa.

I kako Analena Benini primećuje, njena imenjakinja je celog života služila drugima, „bila je požar ljudskosti i inteligencije, razumijevanja svačijeg bola i svačijih potrebaˮ (30). Za razliku od humanitarnih organizacija koje su usmerene na omasovljenje, a ne na pristup pojedincu, Analena Toneli je bila suštinski zainteresovana za drugo ljudsko biće. I mada je bila misionarka, nikoga nije, kako autorka više puta navodi, pokrštavala, već je čak i otvarala škole za učenje Kurana i podržavala više lokalnih obrazovnih inicijativa.

Niz dobročinstava bi se mogao nastaviti, svedočeći o istinskoj plemenitosti, koja bi sa sobom, ipak, mogla povući i jedno književnoteorijsko pitanje. Kako, kad je knjiga posvećena ovakvoj osobi, biti na visini zadatka? Kako dostojno i dostojanstveno, a književno ubedljivo, predstaviti ovakav život?

Tu se nalazi skrivena drama druge Analene – autorke romana – koja, služeći se prepiskom, sećanjima, ličnim beleškama, dopričavanjima i literaturom, pokušava da pronikne u to šta njena rođaka jeste. Ta optika jeste kolebljiva ali potrebna – Analena Toneli je ponekad osoba od krvi i mesa, ali još češće princip – ideal vrline – u čijem uspostavljanju izuzetno važno mesto zauzimaju snažne, inspirativne i požrtvovane žene, u dugom nizu od Simon Vej, Virdžinije Vulf, Karen Bliksen i Emili Dikinson, sve do Eti Hilesum, Natalije Ginzburg, Hane Arent, Margaret Atvud i Kamil Palje. Autorka apostrofira žensku stvaralačku, intelektualnu, pa i mističnu liniju kao presudnu, ne samo za svet svoje knjige, već i za svet u celini. Spone koje pronalazi između Analene Toneli i spomenutih autorki, ponegde su svrsishodne, ali ponegde i nakalemljene, samosvrhovite, pa i nedovoljno duboke. Teorijske opservacije, nažalost, često ne prate niti misiju Analene Toneli, niti su utemeljene, već, kao što je to slučaj sa famoznom tezom o banalnosti zla (141–142), predstavljaju neinventivno ponavljanje već dobro poznatih mesta.

Ovo, međutim, nije esejističko delo, iako autorka ima i takve ambicije, koje čak dobijaju i lirske pritoke – od toga da je Somalija suština napuštenosti (93) do toga da reč umire kad je izgovoriš (65) – ali dokumentarno-narativni sloj takođe ostaje nerazvijen. Ali tu je posredi ne samo nedostatak književnog umeća, već i žanrovski i ljudski problem: da li je, uopšte, u 21. veku moguće napisati hagiografiju? I, ukoliko jeste, kako odvojiti ono što bismo želeli da znamo o nekom, sa onim što se o nekome može znati? Analena Toneli je osvetljena, doduše, i kroz moguće nesporazume sa svetom, ali njen svetački životni put nije nigde destabilizovan. Sve drugo bi se, sasvim moguće, posmatralo kao izrugivanje – kao poricanje vrednosti koja teško da može da stane u reči. Ipak, za ovako krupan zalogaj i ovakav život, koji bi mogao da ujedini i briljantnu repotražnu književnost Kapušćinskog i Lux, najnoviji album Rozalije, posvećen svetiteljkama i mističarkama, ostaje još mnogo neotkrivenih puteva. Neko bi se, ako je već reč o nizu fascinantnih žena, koje su živele i umrle za svoju ideju, mogao da se doseti i, nažalost, fatalnog performansa Pipe Bake, čija priča ne prestaje da opominje. A mogli bi se primetiti da čak i autonarativni, pripovedni okvir – gde Analena Benini piše o svom, zamalo pa kobnom zdravstvenom stanju, kroz koje se rascvetava niz pitanja vezanih kako za užu porodicu, tako i za društvo u celini – nije dovoljno razrađen, mada promišljen i potreban. Mogućnosti da se dođe do toposa neizrecivosti nisu, dakle, iskorišćene ni izbliza koliko bi se moglo.

Ali, ponekad nije loše dozvoliti da život bude jači od književnosti. Iako bi se zlobnici pobunili. To što je Analena Toneli učinila za svet, meri se nekim sasvim drugim, nebeskim merilima, a ako je zbog nečega knjiga o njoj vredna čitanja, to je što svedoči o tom podvigu, koji donosi inspiraciju, zapitanost i divljenje.
Lusi se vraća kući

(Bojan Savić Ostojić, Lusi, Laguna, 2025)

Ne bi bilo pogrešno najnovije delo Bojana Savića Ostojića odrediti kao roman o nemogućnosti povratka. To ne bi bio jedini čitalački put, niti, verovatno, onaj kojeg bi se neko prvo setio, ali može biti podsticajan.

Istorija književnosti je koliko povest o susretima, toliko i o mimoilaženjima, a Lusi uspeva da obuhvati jedan krajnje specifičan prostor koji podjednako pripada i jednoj i drugoj sferi. U toj se ambivalenciji nalazi njen uspeh, u poricanju bilo kakve isključivosti, gde se odnosi dešavaju, a ne označavaju. Tako je Lusi i priča o samouspostavljanju i preslišavanju sećanja na dane domskog života u Beogradu krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina i na jedan neobičan, ali i prepoznatljiv odnos, koji je i nešto više od prijateljstva i nešto manje od ljubavne veze. Odnos Zorana i Lusi menja se kako se tok sećanja menja, ali u ritmovima menjanja postaje konzerviran; njega određuje upravo izmicanje, koje je koliko iskupljujuće, toliko i frustrirajuće. Jer, zanos se ovde nalazi upravo u nemogućnosti da se dođe do utvrđenih rešenja, do onoga što je fiksirano i zacrtano. Ali samo je jedna stvar neupitna za Zorana i Lusi – to da svaka određenost škodi njihovoj uzajamnosti.

Ne radi se ovde, međutim, o životnom eksperimentu niti subverziji – borbenoj usmerenosti ka rušenju konvencija ljubavnih veza – već o prihvatanju bujice života i tome da se nešto, prosto, dogodi. I samo događanje prevazilazi svaku naknadnu određenost. Zato je Lusi, koliko god Zoranovi utisci o njoj bili rasuti i raspričani, po više osnova nestvarna. Ali nipošto ne i neistinita – ona jeste plahovit, kontradiktoran, nedosledan lik, lik koji mami i odbija, ali još više od toga, ona je duh prostora i vremena, gde je, kako sam Zoran primećuje, samo slučajan susret pravi susret.

A susreti su – slučajni i oni drugi – ovde ostvareni u beogradskoj topografiji koja i samim nabrajanjem donosi priču, isporučujući paket uspomena oživljen muzikom, čiji je dom koliko SKC i KST, Tramvaj i Kuglaš, toliko i klupice na Studenjaku i menza u Rifatu. I dok se neko ne doseti da Spotify obogati listom pesama prisutnih u romanu, nije zgoreg spomenuti ko se na njoj može naći: pre svega EKV, ali i Pink Floyd, Darkwood Dub, Alice in Chains, Radiohead, Jarboli, pa i Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Suprotno nazivu poslednjeg benda, u romanu se ne može pronaći deus ex machina, ali se mogu prepoznati važni narativni signali koji lukavo iskušavaju memoriju i poigravaju se sa percepcijom. Na samom početku Zoran otkriva da je Lusi nadimak koji je upotrebljen jednom i koji nije zaživeo. Lusino pravo ime ostaje, dakle, nedostupno. Početna preterana otvorenost pripovedača deluje, međutim, kao da nikad i nije izrečena, već se preobražava u prećutni sporazum sa čitaocem koji poručuje da je Lusi osoba, a ne efemerna dosetljivost. Njeno ime saobrazno je njenoj nestalnosti, koja je čak i izrečena.

Celokupno prozno delo Bojana Savića Ostojića, kao i značajan broj prevodilačkih bisera koje je sa francuskog doneo srpskim čitaocima, obeleženo je poetikom zapisivanja; sveskama, tumaralaštvom, buvljakom, slučajnim otkrićima i presudnim usputnostima, koje dobijaju svoju punoću tek u tkivu teksta. U takvom književnom svetu, koji je u stalnom dosluhu sa neposrednim okruženjem, srž se nalazi u doslovnosti i digresivnosti, a ne u psihologizaciji. I tu je, kad je o Lusi reč, Savić Ostojić izuzetno blizak nizu autora koje je prevodio, a u ovom slučaju na umu treba imati Autoportret Eduara Levea i, još više, Agrum Valeri Mrežen. A uz njih tu su i mudro odabrane spajalice na koricama romana, koje upućuju na zapis iz Lusine sveske: „Sve bih dala da me nešto iznenadi svojom nespoznatljivošću“.

Ako je samo slučajan susret pravi susret, a ako je nespoznatljivost želja nad željama, pronalaženje spajalice između teksta, čitaoca i srećnog slučaja nije zagarantovano, ali jeste vredno i upravo taj rizik prepoznavanja na koji roman poziva nešto je po čemu će se ovo delo pamtiti. Lusi je, tako, nastanjena u svakom begu od omeđivanja, uključujući i čitalačko učešće, a oživljena nostalgičnim, ali nipošto sladunjavim nanosima asocijacija, gde mesta ima i za Paranoju u Las Vegasu i za Tvin Piks i za spomenarski rusvaj misli na bučnu, prljavu i divnu mladost.

Ознака: proza

Tender remitende

Soba za ostrvo

Pripovedni kuponi

Požar ljudskosti

Lusi se vraća kući