(Lidija Delić, Glad, a srpska, Akademska knjiga, 2025)

Zadržati visoke akademske standarde a biti pristupačan široj publici, nije lak zadatak. Još je teži zadatak u vremenu hipeprodukcije naučnih priloga ponuditi nešto što se izdvaja, što provokativno i misaono podsticajno odstupa od očekivanih tema i preovlađujućih pristupa. Lidija Delić u svojoj najnovijoj knjizi neobičnog naslova Glad, a srpska? uspeva na oba plana. I kao što je to slučaj sa jednom od prethodnih autorkinih knjiga Zmija, a srpska (2019) i ova u naslovu krije parafrazu naslova pesme Milosava Tešića, prizivajući susret lokalnog i opšteg. To je, međutim, samo jedno u nizu višestrukih povezivanja koja pokazuju nesvakidašnje širok proučavalački opseg, koji se ne kreće između prošlosti i sadašnjosti, već između drevnosti i budućnosti. Objedinjujući folklor i postfolklor, usmeno i pisano, digitalno i materijalno, humano, nehumano i transhumano, Lidija Delić svoja istraživanja temelji na teorijskom pluralizmu gde prevagu ipak ima književnoteorijska i folkloristička literatura, obogaćena mnoštvom uvida iz antropologije, lingvistike,ali i prirodnih nauka.

Knjiga se sastoji od sedamnaest radova podeljenih u tri celine, a svaki rad, uz naslov, nosi i po jedan ključni pojam istaknut u sadržaju (Glad, Kamen, Bik, Smrt, Grob, Žrtva, Lek, Covid 19, Sećanje, Čudo, Đavo, Baba, Ideologem, Meteorologija, Nevreme, Proročanstvo, Transhumanizam). Od gladi do transhumanizma sámo nabrajanje ključnih reči nosi sa sobom niz asocijacija koje oblikuju čitalačka očekivanja, povezujući delo sa konceptom pojmovnika, istaknutim u podnaslovu. Međutim, ta odrednica može se razumeti samo uslovno – posredi nije knjiga koja se rečnički baviobjašnjavanjem termina, već koja kreativno i problemski obrađuje niz pitanja.

Prvi rad, po kome je knjiga dobila naslov, na nevelikom broju stranica donosi promatranja koja zavređuju čitavu jednu zasebnu monografiju. Pišući o gladi i gutanju kao konceptualnim metaforama i prateći tragove prisustva gladi u mitsko-folklornom modelu sveta, gde posebno mesto zauzimaju, između ostalog, motivi vuka i strvinara, Lidija Delić tekst zaokružuje doslovno shvaćenim gladovanjem, predočenim kroz tumačenje fotografija Kevina Kartera (Kevin Carter) iSebastijana Salgada (Sebastião Salgado). I dok je figurativno značenje gladi u savremenoj frazeologiji dobilo česte i nesvakidašnje oblike, o čemu svedoči niz izdvojenih primera iz medija (str. 17–18), zabrinjavajuće deluje da je savremeni konzumeristički subjekat preplavljen senzacionalizmom neosetljiv na susret sa pravom gladi – iz udobnosti udaljene pozicije, dokumentarnost deluje fikcionalno. Takav odnos prema gladi, primećuje autorka, nije svojstven folkloru, gde je iskustvena osnova i dalje uparena sa metaforičkim značenjima: „Publika gladna senzacije nije gladna. Folklorni odnos prema gladi bitno je drugačiji.“ (30).

To da je preplet realnog i mitsko-simboličkog (31) presudan za folklorna istraživanja govori i drugi rad knjige, posvećen konceptualizaciji kamena u epskom modelu sveta. Od građevinskih poduhvata prisutnih u usmenoj epici, preko dragog kamenja i kamena mudrosti, sve do kamena stanca, odnosno, temeljca, junačkog nadmetanja kamenjem i kontroverze oko Hasanagičinog srca kamenoga (44), mapiranje prisustva petroloških motiva u narodnoj kulturi izuzetno je bogato i, kao što je to slučaj sa radom koji otvara knjigu, zaslužuje zasebnu monografiju, čak i niz novih istraživanja. Razmatrajući prirodna svojstva kamena, Lidija Delić uviđa kako njegov obredno-običajni status, tako i specifičnosti koje ima u formulama i jezičkim idiomima. Ono što u ovom čitanju privlači posebnu pažnju jeste shvatanjekamena kao antimaterijala koji je imaginativno prepoznat „kao idealno svojstvo ne-ljudskih bića“ (43), što se povezuje i sa kosmogonijskim narativima. Kamen je, dakle, ujedno nešto sasvim dostupno i u toj dostupnosti multifunkcionalno, ali i materijal koji priziva neslućene arhetipske slojeve. Otuda je konceptualizacija kamena u narodnoj kulturi presudno obeležena svim u radu navedenim odlikama, koje su dočarane velikim brojem primera iz različitih izovra.

Isti postupak prisutan je i u trećem radu knjige „Bik u sistemu folklornog mišljenja“. O tome koliko je kult bika star i raširen svedoči njegovo prisustvo na prostorima Mesopotamije, Indije i Mediterana. Bik je figurirao i kao božanstvo i ritualna žrtva, neraskidivo povezan sa prizivanjem plodnosti, ujedinjujući muški i ženski, odnosno, zemaljski i nebeski princip (49). O vitalnosti bika u narodnoj kulturi svedoči i srpska folklorna baština, kojoj je u ovom radu posvećena posebna pažnja. Lidija Delić, pozivajući se na Tihomira Đorđevića, zapaža da je razlika između bika, vola i govečeta u etnografskim izvorima nestalna (50), ali prepoznaje odjek slike jahanja na volu, kao jedne od najarhaičnijih, u pesmama o Marku Kraljević, pa i Aliji Đerzelezu (51). Prisustvo bika se pronalazi i u kompleksu meteoroloških predstava; od groma i oluje (53), preko vode (54), do zemljotresa (56). Poslednji se motiv, štaviše, potvrđuje i u autorkinom sasvim ličnom, porodičnom iskustvu, te se komentar autorkine nane vezan za zemljotres u Kraljevu 2010. godine koristi kao istraživačka građa (56). S tim u vezi, interesantno je da je u prvom radu opis jednog popularnog video snimka dečaka koji, umesto da čita, rukama zahvata tekst, kao da se umiva (15), poslužio kao primer za preobražavanje jezičkog idioma u njegovu doslovnost. Metafora jeste iz iskustva prešla na jezički plan, ali se njoj i vraća.

O istraživački izazovnom odnosu realnog i metaforičnog, govori i četvrti rad knjige, posvećen još jednoj ogromnoj temi: konceptualizaciji groba i smrti u folkloru, sa posebnim osvrtom na stvaralatšvo vezano za NOB. Ovaj prilog otvara niz inspirativnih proučavalačkih perspektiva, od kojih dve ovom prilikom vredi posebno istaći: fenomen lepe smrti (i herojske smrti) i njegov odnos sa religijskim dogmama i patrijarhalnom kulturom (78), kao i veza groblja i pejzaža, gde se ističe metamorfoza pokojnika u bilje (66), uključujući i verovanje o grobnom stablu (68). Takođe, ne treba prevideti ni uvide nastale iz poređenja folklornih predstava smrti sa onim koje su prisutne u pesmama o NOB-u, među kojima se ističu kolektivne grobnice, inače retke u „klasičnom folkloru“ (73), kao i grobovi jame kao „potpuno nova forma“ ( 75).

Naredni rad „Grobovi kao gradovi“, nadovezuje se na prethodni, proširujući fokus istraživanja i na urbane legende (poput onog o tome kako Kinezi, navodno, ne umiru na teritoriji Srbije) (90), kao i na savremenu književnost – dela Saramaga (José Saramago) i Vodolazkina (Евгений Водолазкин). Ipak, osnova ovog priloga može se naći, s jedne strane u danas opštepoznatim istraživanjima konceptualne metafore Lejkofa (George Lakoff) i Džonsona (Mark Johnson), i, sa druge strane, u proučavalačkom i književnom delu Mirjane Detelić, kojoj je rad i posvećen. Iskustvo stanovanja, kako autorka ističe, iznedrilo je „kategoriju kuće kao jedno od čvorišta metaforičnih prenosa“ (82) i izučavanje promena doživljaja obitavališta u različitim vremenima i različitim kulturama predstavlja izvor za niz zaključaka o poetici prostora i mogućnostima prevazilaženja naizgled nepomerljivih granica.

Iako se tako ne čini po naslovu, šesti rad knjige „Jagnje đurđevsko: prigušena fantastika žrtve“, pre je prilog studijama fantastike nego kulturne zoologije. Pozivajući se na teorije fantastike, naratologiju Meri-Lor Rajan (Marie-Laure Ryan), teoriju mogućih svetova Lubomira Doležela (Lubomír Doležel), etimološka istraživanja Aleksandra Lome, Lidija Delić pokazuje, uz izuzetnu pažnju posvećenu pojmu čuda, na koji način je fenomen žrtve prisutan od Biblije, preko narodne epike, sve do Koštane Bore Stankovića i pripovetke Zakon Tomasa Mana (Thomas Mann). Za razliku od prošlog rada gde se može naći više reči o Saramagovom romanu Smrt i njeni hirovi, ovde je pažnja posvećena delu Jevanđelje po Isusu Hristu. Konstatujući „da se fantastika može posmatrati samo kao relacioni pojam i da se uvek mora kontekstualno definisati“ (str. 108), autorka teorijski obazrivo pokazuje koliko različita polazišta mogu temeljno preoblikovati tumačenje nekog dela.

Sedmi rad knjige, napisan u koautorstvu sa Ljiljanom Pešikan Ljuštanović, bavi se specifičnom, (para)književnom formom, srodnom postavkama koje se mogu zapaziti u Divljoj književnosti Ivana Čolovića. Autorka, naime, nadovezujući se na istraživanje koje je sprovedeno pre tri decenije, obrađuje građu tekstova o čudesnom izlečenju, koji se nekada pojavljivao u revijalnoj i dnevnoj štampi, dok se danas uglavnom vezuje za internet (109). Analizom se uviđaju ne samo tipične (folklorne) forme obraćanja lakovernim čitaocima, nego se dočarava i kontekst pojavljivanja ovakvih oblika, koji podrazumevaju političku traniziciju, kao i radikalne promene u medijskoj sferi. Ipak, jedan od najjačih utisaka nakon čitanja rada predstavlja prisustvo (nehotičnog) humora, koji može čak da se poveže sa karnevalskom kulturom, a svakako sa potrebom za poboljšanjem digitalne pismenosti.

Naredni rad „Osmišljavanje smrti i strah od smrti iliti COVID, smrt i baba“ iza razigranog naslova krije ozbiljnu temu koja se tiče izmene organizacije života u pandemijskim uslovima, uključujući čitav folklor COVID-a (132), koji objedinjuje kataklizmične ili relativizujuće nastupe zvaničnika i eksperata, kao i celinu izmenjenog pristupa temi smrti. Autorka uočava i impresivnu istrajnost mitsko-folklornog modela u kome je globalna katastrofa „refleks velikih ogrešenja ljudskog roda“ (130) i svoje stanovište potkrepljuje i primerom iz pesme Sveci blago dijele kojom se otvara druga knjigaVukovih Srpskih narodnih pjesama.

Apokaliptički narativi se u drugačijem svetlu prikazuju u devetom radu knjige „Kognitivni kiborzi iliti – je li pismenost štetna?“, koji je usredsređen na pripovetku Istinitost činjenica, istinitost osećanja američkog naučnofantastičnog pisca Teda Ćanga (Ted Chiang). Lidija Delić se nadovezuje na večno intrigantni odnos istorije i fikcije, pokazujući da je apsolutna memorija zapravo antiutopija (145). Tamo gde ne postoji odabir, ne postoji, dakle, ni sloboda, pa ni istorija kao selekcija sećanja. 

„Čudo na prodaju: fenomen čuda u novim medijima“, tekst napisan u koautorstvu sa Danijelom Lekić, višestruko se nadovezuje na priloge posvećene (post)folklornim formama izazvanim koronavirusom, ali i radu o čudesnim izlečenjima. Dok su nosioci moći usmene epike i legendi bili „Bog, Bogorodica i sveci“ (150), internet kultura nametnula je svoju instant isceliteljsku praksu (151), koja, premda višestruko problematična, svedoči o ljudskoj potrebi za verom u boljitak. Takođe, u ovom radu se, i u odnosu na niz vizuelnih primera, pokreću i pitanja koja se tiču kulturnog relativizma estetike; pojam lepog, poput pojma fantastike, presudno je uslovljen vremenom i mestom, te svaki pokušaj univerzalizacije treba se uzme sa rezervom.

Isto tako sa obazrivošću treba pristupiti i figuri đavola, kojoj je posvećen naredni rad. U dočaravanju đavola kao književnog lika, Lidija Delić ne podseća samo na Fausta ili na najpoznatiju pesme Rolling Stones-a Symphaty for the Devil, nego i na pripovedača romana Strah i njegov sluga Mirjane Novaković, koji, ironično, nije oličenje ultimativnog zla, već je neudobno srodan ljudima (175). I dok je prisustvo đavola u nekim delima sasvim očigledno, negde je znakovito njegovo odsustvo, kao što je to slučaj sa romanom Dorotej Dobrila Nendadića, koji se ističe svojom narativnom poliperspektivnošću, kao i specifičnim pogledom na srednjovekovlje i narodnu kulturu.

„Vic o babi: (pod)smeh kao ideološka i strateška taktika“ još jedan je rad pisan u koautorstvu sa Ljiljanom Pešikan Ljuštanović i predstavlja zanimljiv i živopisno napisan doprinos proučavanju ne samo humorističkog folklora, nego i razvojnih narativa, koji podrazumevaju i različite tipologizacije doba čovekovog života. Proučavanje viceva, ipak, dovodi i do dubljih zaključaka o zakonomernostima patrijarhalne porodice, a jedan od njih je da baba nije sinonim za staricu, već je oznaka statusa uslovljen različitim činiocima (str. 186). Karakter humora u vicevima o babama povezuje se sa „kontranarativima – osobenim ’negativom’ društveno normiranog ponašanja“ (193), koji je, u ovom čitanju, obeležen seksualnom oblapornošću. Lidija Delić zaključuje, na osnovu analize raznolike građe, da se vic javlja kao „jedno od sredstava društvene kontrole i regulacije, a pričanje viceva kao način da se jedan tip ponašanja proskribuje i seksualnost uklopi u shemu starosnih doba definisanih vremenom, prostorom i tipom kulture“ (198).

Naredni rad „Kosovka devojka – on indoevropskog nasleđa do ’izmišljanja tradicije’“, provokativno i teorijski potkovano preispituje status Kosovke devojke u srpskoj kulturi, ali i kosovske epske legende u celini. Celokupna Vukova građa poseduje, kako autorka navodi, deset pesama i sedam fragmenata s temom Kosovske bitke (199), uz još nekoliko pesama koje na nju upućuju, bez opisivanja. Imaginiranje Kosovke devojke kao nacionalne herojine potiče iz Slepe iz Grgurevaca, a sa njim dolazi još jedan stožerni momenat nacionalnog kanona – odabir carstva nebeskog (199). Lidija Delić piše o zanimljivoj genezi motiva Kosovke devojke i u širim južnoslovenskim okvirima – to da „na poprištu iz kondira poji smrtno ranjenog Orlovića Pavla“ (200) prvi put se javlja 1879. godine u slikarstvu hrvatskog umetnika Ferda Kikereca (Ferdo Ouiquerez). Najpoznatije uprizorenje Kosovke devojke, ono koje je uradio Uroš Predić, po svemu sudeći je inspirisano upravo Kikerecovim delom. O snazi ovog motiva svedoči i pokušaj Ivana Meštrovića da kosovska epska legenda posluži i kao „krovni narativ jugoslovenstva“ (206). Ipak, bez obzira na razgranatu istoriju vizuelnih predstava Kosovke devojke, neupitan je složen folklorni narativ iza te figure „koji ukršta istorijske realije s matricama indoevropske starine i logikom tradiconalnih zajednica“ (210). Broj skupljenih pesama o Kosovskoj bitki nije srazmeran značaju koji ovaj motiv ima u srpskoj kulturi, koji teško da može da se preceni. Uprkos tome, svest o genezi motiva baca novo svetlo na savremeni kontekst, omogućujući pogled na širu sliku.

Rad „Vremenska prognoza: od ’pošljednjih vremena’ do apokalipse danas“ predstavlja, poput još mnogih momenata knjige, pravi doprinos ekokritici, pa i ekohumanistici u celini, što, ovog puta, mada sveprisutno, nije izrečeno. Lidija Delić elementarne nepogode i klimatske promene posmatra ne kao puku kulisu za književno dešavanje, nego kao aktivni činilac, koji pokazuje dejstvenost. Nadovezujući se na istraživanja Ivane Bašić, Delić pokazuje kako je naučna paradigma semiotički sistem za sebe i da je zamenila nekadašnji strah od strašnog suda – devastacija životne sredine i prirodna stihija došle su kao glavni modeli apokalipse (220), koji imaju i svoje političke posledice (221).

Na tom tragu nalazi se i naredni prilog „(Ne)vreme kao kazna: prilozi folklornoj meteopoetici“, koji, pokazujući značaj meteoroloških prilika na folklornu imaginaciju, polemiše čak sa teorijskim razmatranjima Juvala Noe Hararija (Yuval Noah Harari). Životna sredina se još jednom potvrđuje kao krajnje važan faktor u proučavanju folklora, a Lidija Delić izdvaja značaj i značenje različitih padavina za uspostavljanje epskog sveta.

Poslednja dva priloga knjige, tekstovi „Govor o budućnosti – između mašte, nauke i manipulacije“, kao i „Usmeni folklor – imaginarna transhumanost“, iskazuju otpor prema obećanju prosperiteta budućeg transhumanog pojedinca, koji bi, uz pomoć tehnologije, prevazišao svoje biološko postojanje. Svoj istraživački aparat autorka, ipak, ne snaži samo kritikom naučnofantastičnih (i čisto naučnih) koncepata, među kojima je i žanr AI apokalipse (248) nego i, što je posebno zanimljivo, folklornim karakterom proročanstava, koja se takođe mogu sagledavati u svetlu izazova savremenosti, ali i izazova budućnosti. I bez navođenja ekokritičkih koncepata, autorka polemiše sa idejom antropocena, kao novom geološkom epohom Zemlje, gde je uticaj čoveka toliko veliki i sveprisutan, da predstavlja geološku silu, ali i sa transhumanističkom idejom razdvajanja „memorije i moždanih aktivnosti od tela (brain / mind uploading)“ (266), koja iz korena preosmišljava temeljne relacije između sopstva i sveta. Uz to, oslonjena na bogatu folklornu građu, Lidija Delić pokazuje da su mnogi transhumanistički (pa i ekokritički, može se dodati) koncepti imanentni korpusu narodne književnosti. Iz uverenosti da je samo ovo vreme donelo nove teme, skloni smo da previdimo inovativne motive i teme, koji iznenađujuće aktuelno komuniciraju sa savremenošću, pomažući nam da se orijentišemo u sve nestabilnijem vremenu.

I tu se nalazi jedan od najvećih kvaliteta knjige Glad, a srpska? – ona je izvanredno teorijski obaveštena i otvorena za polemike, pa i suprotstavljena čitanja, ali iznova podseća na to koliko folklorna građa može da bude nesvakidašnje otvorena za izazove budućnosti. U pitanju je u celini krajnje gust tekst, koji poziva na nova čitanja i dopune, a gotovo svaki prilog može da posluži kao osnova za čitavu monografsku studiju, pa čak i niz studija. Proučavanje meteoroloških fenomena iz ekokritičke prizme u folkloru ili proširivanje znanja o književnoj animalistici (na temeljima istraživanja Suzane Marjanić), može biti putokaz za još novih, inspirativnih čitanja koja oživljavaju tradiciju u dinamičnom dijalogu sa vantekstualnim svetom. 

Vrativši se na početnu metaforu, možemo primetiti da je glad, ipak, neutaživa i da je upravo to vrlina naučnog rada – to da je krajnji odgovor uvek nedostupan. I upravo ta okolnost predstavlja inspiraciju za nova traganja, nove pokušaje i, naposletku, nove gladi.