(Dejan Ajdačić, Suzana Marjanić (ur.), Mačke u slavenskim kulturama, Durieux, 2024)

U proteklih nekoliko godina se, na južnoslovenskom prostoru, pojavilo čak tri zbornika radova posvećenih mačkama: Mačke: eko(po)etika u književnosti, jeziku i umetnosti (2021, ur. Nikola Bubanja, Dragan Bošković, Miloš Kovačević),Mačkozbornik: od Bastet do Catwoman (2022, ur. Suzana Marjanić, Rosana Ratkovčić) i najskoriji prilog Mačke u slavenskim kulturama (2024, ur. Dejan Ajdačić i Suzana Marjanić).

Ovo neočekivano interesovanje za mačke u kontekstu humanistike ne treba da začuđuje, niti da raduje samo mačkoljupce – u pitanju su istraživanja koja dolaze na talasu ekohumanističkih koncepata, udomljenih i ovde, u srpskoj i hrvatskoj proučavalačkoj sredini, ali koja i dalje ne dobijaju pažnju koju zaslužuju. A to je šteta, jer iza jedne, naizgled marginalne teme, kriju se suštinski važna pitanja, koja nisu rezultat iscrpljenosti akademskog polja, što bi neki zli jezici dobacili, već koja menjaju pogled na svet. A ako ga i ne promene, nude susret sa nečim neočekivano zabavnim i uzbudljivim.

Tako čitalac ovog zbornika radova može saznati, na primer, da se iza poznatog izraza „prvi se mačići u vodu bacajuˮ krije neočekivana drevnost. Prateći istoriju ovog izraza, Ivana Bašić, u svom izuzetnom radu, dolazi do nečeg sasvim arhaičnog: žrvovanja životinje božanstvu plodnosti okamenjeno u izrazu. Staroslovensko котъ, prepoznatljivo danas u rečima okot, skotan i okotiti se, vodi poreklo od latinskog cattus, koje se nije vezivalo samo za mačke, već i za druge, mački srodne, životinje. I dok postoji osnova za pretpostavku da su upravo ovakve životinje, životinje mekanog krzna, poput lasice, tvora ili kune, služile za pridobijanje milosti viših sila, sama reč mačka, ostaje etimološka misterija. Uz jednu mogućnost uzbudljivu poput trilera: mačka, zapravo, nosi onomatopejsko poreklo – a uzvik mac zabeležen je čak u situacijama kada se pčele zovu u košnicu (48). Osim dobro poznatih femininih i htonskih svojstava mačaka, pa i onih koji upućuju na okultno i pagansko, okolnost da mačka u svom imenu donosi i čin, nije izvesna, ali nije ni sasvim za odbacivanje. 

Lingvistička istraživanja i, među njima posebno, frazeološke studije, koje, uz folkloristička čitanja, dominiraju ovom knjigom, pokazuju neočekivano bogatstvo prikazivanja i poimanja mačke, koje gotovo uvek prati ambivalencija, pa je mačka, kako Tacjana Valodzina primećuje: „i demon, a i stvorenje blisko Boguˮ (271), što je na primeru beloruske kulture, prisutno u rasponu od poistovećivanja bebe i mačke u narodnoj pedijatriji do povezivanja mačaka, duša mrtvih i kućnog zaštitnika. 

Od mačke u džaku, preko toga da gde mačke nema, miševi kolo vode, do toga da neko nema ni kučeta ni mačeta (o čemu piše Slobodan Novokmet), odigrava se igra idioma koja odvraća pažnju od mačke kao mačke, kao zasebnog bića, iznova upućujući na čovekov odnos prema njoj. Zato rad Luke Velića o mačjoj komunikaciji predstavlja zanimljiv i smeo lingvistički doprinos koji, posredno, upućuje važna pitanja jeziku kao sistemu. Konvencionalno shvaćena lingvistika, koliko god njen aparat bio precizan, nije dorasla mačjoj komunikaciji – za mački jezik je, očigledno, potreban drukčiji pristup. Velić jeste analizirao fonetske, morfološke, pa čak i sintaksičke odlike mačje komunikacije, ali većina pitanja ostaje tek otvoreno. I to uprkos neodoljivo duhovitim i lucidnim momentima, kao što je povezivanje mačjeg glasovnog sistema sa polinežanskim jezicima. Biosemiotika traži nove puteve, a koga zanima trajanje ove pojave, može da se doseti takozvanih gramatika vrabaca i čvorkova o kojima je pisao u 19. veku Ljubomir Nenadović u Pismima iz Nemačke.

A neko se može setiti dirljivog Ogleda o mački Radoslava Petkovića, koji je zaslužio i istraživačku i čitalačku pažnju, a koji je ostao u senci drugih, poznatijih piščevih dela.

Mačke u slavenskim kulturama donose i dragocene komparatističke priloge, koji nisu vezani samo za slovenski svet, već se odnose čak i na udaljene kulture, poput japanske. Rad Danijele Vasić uspostavlja paralele između srpskog i japanskog folklora, osvrćući se i na izuzetan status koji mačke imaju u savremenoj kulturi. Od čuvene maneki-neko – amajlije što pomeranjem šapice donosi sreću vlasniku – preko mačaka opšteprepoznatljive Hello Kitty, sve do termina bakeneko, koji označava mačkolika, natprirodna bića japanskog folklora, raznolikost prisustva mačaka deluje neobuhvatljivo. Kao što deluje neuhvatljiva podudarnost usmenih pripovesti geografski udaljenih kultura, o kojoj se već dosta pisalo i na šta upućuje autorka (288).

U savremenom medijskom pejzažu, mačke su svoje mesto pronašle i kao glas kolektiva – njima, kako Dariya Pavlešen primećuje, Ukrajinci danas imenuju svoje oružane snage (150), ali mačka može da predstavlja i izraz egzotičnog drugog, prisutan u analizi medijskog fenomena – lutanja crnog pantera zapadnom Bačkom 2022. godine – o kome je pisala Sanja Lazarević Radak. Ne iznenađuje da je u pitanju lažna vest, ali reakcije na nju su izuzetno korisne za analizu javnog mnjenja – za otkrivanje strahova i pritajenosti zajednice, koji tek u vanrednim okolnostima, isplivaju na površinu.

A o tome da su i velike mačke, mačke, pišu i Aleksandra Matić i Ana Živković, analizirajući kako su u usmenoj prozi i Dositejevim Basnama prisutne felinološke pojave, uključujući i njihovu ideološku dimenziju.

U nizu izuzetnih radova, prilog koji zaslužuje posebnu pažnju je rad kojim se zbornik zaokružuje, rad Suzane Marjanić, urednice zbornika, koja se već godinama, uz retku istrajnost, temeljnost i posvećenost, bavi nizom inspirativnih istraživačkih tema, gde posebno mesto zauzimaju proučavanja kulturne zoologije. Pozivajući se na Natka Nodila, Simu Trojanovića, Tihomira Đorđevića, Veselina Čajkanovića, Ljubinka Radenkovića – sve same klasike naše folkloristike – Suzana Marjanić pokazuje koliko je interesovanje za mačke neočekivano vitalno i potvrđeno u istoriji proučavanja. Od isticanja etioloških predanja, poput tog da je mačka nastala iz lavovskih bala (300), ili iz rukavice Svetog Save (301), do prisustva mačaka u savremenoj hrvatskoj transmedijalnoj umetnosti (304), šapice koje mačke ostavljaju na mapi umetničke i teorijske recepcije, čine se nikad brojnije.

Mačke u slavenskim kulturama jedno je od onih, ne tako čestih naučnih izdanja, koje mogu da obraduju i čitaoce van akademske sfere. Čak i oni prilozi koji su pisani suvoparno nabrajački, poput obimnog i izuzetno temeljnog rada Olene Levčenko, nisu rezultat samo prigodne akademske razmene koja se, žalosno često, svodi na odrađivanje, već predanog rada, koji može da posluži kao sjajna osnova za dalja izučavanja. 

A dok dalja istraživanja ne dođu, mačjim jezikom, šaljemo jedno MJAU.

Ko zna šta sve u sebi nosi.