Tekstura

Оko oka oku

(Jana Rastegorac Vukomanović, Ooko, Treći Trg, 2024)

Na početku beše Ꙫ.

Ili, ako hoćete – okato O – poznato iz slovenske srednjovekovne pismenosti.

U vremenima oskudice, vrednost retkosti zasija još jače. Kad nečega nema, ono zna da žulja, ali i mami, svetluca u daljini.

Kad je knjiga bila retkost, njena magija bila je još jača. Tolika da iz dubine nekog teksta – a tekst, vredi se podsetiti, izvorno znači tkanje – proviruju oči koje zure u onoga ko gleda u njih. Dok čitamo tekst, neko drugi čita nas. Nešto drugo.

I vremena preplavljenosti, kakvo je naše, mogu biti i vremena oskudice. Nečije se predviđanje obistinilo: poeziju, danas, zaista svi pišu. Ali ispunjenja proročanstava ostvaruju se na neočekivane načine. Štangle izlomljene proze, izrazito ispovednog karaktera, uz obavezni repertoar popkulturnih referenci, preplavio je i poeziju i mišljenje o poeziji. I dok se to dešava pred našim očima, začuđujuće se retko primećuje koliko je internet demokratizovao književno polje. To se, štaviše, uzima zdravo za gotovo. Nikada lakše nije bilo doći do teksta – tkanja u pikselima – a okata O su svugde. I više nismo mi ti koji čitaju, već ono što je čitano. Algoritmi čitaju nas.

U takvom stanju stvari, sve ono što će moći da bude stvoreno kroz recept (ali i uz recept, lekarski), biće zamenjivo. Zato izuzetna poezija, ona koja nije odustala od jezika i iznenađenja, ona koja provocira i koja se buni, koja stvara višak i, uz višak, retkost – predstavlja prilog poruci da sa idejom čoveka nije još gotovo.

To je slučaj sa zbirkom Ooko Jane Rastegorac Vukomanović, izazovnom knjigom koja i žulja i mami i svetluca. I koja, što je najvažnije, čita čitaoca i kuša ga tkanjem stalnih izokretanja. Tako pesma „Šah Rṏrˮ igrivo i oporo Roršahov test upućuje samom sebi. Razum tu nema prevlast, već poziv na nadraživanje čula, na iznenađenja, aritmije i nagla skretanja što donose strugotine svakodnevice koje drhture između različitih materijalnosti. Dok se organsko pretače u neorgansko i subjekat u objekat, zvuk prelazi u značenje i u zvuk se vraća, a predmetnost se rve sa apstrakcijom. Rezultat su stihovi koji ujedno i bajaju i raščaravaju, ali koji ne daju mira, koji se, uzvrpoljeno, pod kožu zavlače.

Tu eliksir smisla (80) i ubrizgavanje logike (83) ne pomažu, ni bolest mišljenja preneta kašljem velikog čuvara slova (77), pa ni mesnati tekst tla (8), ali svako upućivanje na domete percepcije i na sam tekst, čitanje ustoličuje kao vrenje u kome su i tekst i čitalac u istom sosu.

To sve možda deluje kao hermetični poduhvat, ali nepristupačnost nije utemeljena na suvom intelektualizmu, već na izazovu učestvovanja i preispitivanju granica. Otuda je moguće imati i sazvežđe žlezda (31), staklenik kao providni fes (13), miša umočenog u rastvor odsustva (74), žućkasti ozon (30), gusti sok pošumljenih mina (16), plazmu svitaca (50),spermlečnu maglu (20) i pink bohore (76), pa čak i red mislozvučnih i micelarnih voda (47). A iza svih nanosa raskošne leksike i smelih poređenja izviru zapitanosti o tome da je celina poetskog sveta smeštena pod pokoricom nečeg što sve nadilazi, nečeg neimenovanog, u čijoj blizini vreba smrt. Spremna i nazupčena.

I suprotno mogućim očekivanjima, nije ovde reč o begu u nemušto i zaumno niti o religijskoj projekciji, nego o novim susretima sa svetom gde „Vazduh prilazi i kaže / Budi mi krug / Budi mi mala / Plastična činija / Usred okeanaˮ (77). I gde je prisutna čak i ekopoetička imaginacija: „Nema tog supporta / Koji će / Odagnati / Seme bosiljkaˮ (79). I ko bude pažljivo čitao Ooko zapaziće sasvim suptilno prisustvo ožiljaka tekućih problema: od pandemije do finansijskih glavobolja.

Ono po čemu je, ipak, poezija Jane Rastegorac Vukomanović posebna, jeste, uz specifičnu likovnost, krajnje sugestivan zvučni sloj stihova, koji doziva i Celana i Kodera i Hlebnjikova i Belog, i gde, na primer, sklop glasova RŽ (81) može da posluži kao osnova za celu pesmu. Zvuk nije nuspojava stiha, on je njegova srž. (I doslovce – evo ga u srži RŽ.) Tako mnoge aliteracije mogu poslužiti, srodno postupku koji je Rastko Petrović opisao u Helioterapiji afazije, kao sjajno sredstvo za dezautomatiazciju jezika – samo ponavljanje oslobađa kako jezik, tako i onog ko jezik stvara.

Čitajući Ooko, neko bi se još mogao setiti i zbirke O Milutina Petrovića, pa i knjiga Taumatrop Bojana Markovića i Galgal Zlate Kocić. Sve primeri puni okatih O – stihova koji ne podilaze površnosti i koji uzvraćaju pogledom. Svako vraćanje je novo otkriće, čak i kad se čini da je razmena suspendovana.

U vremenima preplavljenosti, bez valjanog sita, dolazi do oskudice.

Sito veli: Ooko vredi.

SitꙪ.
Lusi se vraća kući

(Bojan Savić Ostojić, Lusi, Laguna, 2025)

Ne bi bilo pogrešno najnovije delo Bojana Savića Ostojića odrediti kao roman o nemogućnosti povratka. To ne bi bio jedini čitalački put, niti, verovatno, onaj kojeg bi se neko prvo setio, ali može biti podsticajan.

Istorija književnosti je koliko povest o susretima, toliko i o mimoilaženjima, a Lusi uspeva da obuhvati jedan krajnje specifičan prostor koji podjednako pripada i jednoj i drugoj sferi. U toj se ambivalenciji nalazi njen uspeh, u poricanju bilo kakve isključivosti, gde se odnosi dešavaju, a ne označavaju. Tako je Lusi i priča o samouspostavljanju i preslišavanju sećanja na dane domskog života u Beogradu krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina i na jedan neobičan, ali i prepoznatljiv odnos, koji je i nešto više od prijateljstva i nešto manje od ljubavne veze. Odnos Zorana i Lusi menja se kako se tok sećanja menja, ali u ritmovima menjanja postaje konzerviran; njega određuje upravo izmicanje, koje je koliko iskupljujuće, toliko i frustrirajuće. Jer, zanos se ovde nalazi upravo u nemogućnosti da se dođe do utvrđenih rešenja, do onoga što je fiksirano i zacrtano. Ali samo je jedna stvar neupitna za Zorana i Lusi – to da svaka određenost škodi njihovoj uzajamnosti.

Ne radi se ovde, međutim, o životnom eksperimentu niti subverziji – borbenoj usmerenosti ka rušenju konvencija ljubavnih veza – već o prihvatanju bujice života i tome da se nešto, prosto, dogodi. I samo događanje prevazilazi svaku naknadnu određenost. Zato je Lusi, koliko god Zoranovi utisci o njoj bili rasuti i raspričani, po više osnova nestvarna. Ali nipošto ne i neistinita – ona jeste plahovit, kontradiktoran, nedosledan lik, lik koji mami i odbija, ali još više od toga, ona je duh prostora i vremena, gde je, kako sam Zoran primećuje, samo slučajan susret pravi susret.

A susreti su – slučajni i oni drugi – ovde ostvareni u beogradskoj topografiji koja i samim nabrajanjem donosi priču, isporučujući paket uspomena oživljen muzikom, čiji je dom koliko SKC i KST, Tramvaj i Kuglaš, toliko i klupice na Studenjaku i menza u Rifatu. I dok se neko ne doseti da Spotify obogati listom pesama prisutnih u romanu, nije zgoreg spomenuti ko se na njoj može naći: pre svega EKV, ali i Pink Floyd, Darkwood Dub, Alice in Chains, Radiohead, Jarboli, pa i Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Suprotno nazivu poslednjeg benda, u romanu se ne može pronaći deus ex machina, ali se mogu prepoznati važni narativni signali koji lukavo iskušavaju memoriju i poigravaju se sa percepcijom. Na samom početku Zoran otkriva da je Lusi nadimak koji je upotrebljen jednom i koji nije zaživeo. Lusino pravo ime ostaje, dakle, nedostupno. Početna preterana otvorenost pripovedača deluje, međutim, kao da nikad i nije izrečena, već se preobražava u prećutni sporazum sa čitaocem koji poručuje da je Lusi osoba, a ne efemerna dosetljivost. Njeno ime saobrazno je njenoj nestalnosti, koja je čak i izrečena.

Celokupno prozno delo Bojana Savića Ostojića, kao i značajan broj prevodilačkih bisera koje je sa francuskog doneo srpskim čitaocima, obeleženo je poetikom zapisivanja; sveskama, tumaralaštvom, buvljakom, slučajnim otkrićima i presudnim usputnostima, koje dobijaju svoju punoću tek u tkivu teksta. U takvom književnom svetu, koji je u stalnom dosluhu sa neposrednim okruženjem, srž se nalazi u doslovnosti i digresivnosti, a ne u psihologizaciji. I tu je, kad je o Lusi reč, Savić Ostojić izuzetno blizak nizu autora koje je prevodio, a u ovom slučaju na umu treba imati Autoportret Eduara Levea i, još više, Agrum Valeri Mrežen. A uz njih tu su i mudro odabrane spajalice na koricama romana, koje upućuju na zapis iz Lusine sveske: „Sve bih dala da me nešto iznenadi svojom nespoznatljivošću“.

Ako je samo slučajan susret pravi susret, a ako je nespoznatljivost želja nad željama, pronalaženje spajalice između teksta, čitaoca i srećnog slučaja nije zagarantovano, ali jeste vredno i upravo taj rizik prepoznavanja na koji roman poziva nešto je po čemu će se ovo delo pamtiti. Lusi je, tako, nastanjena u svakom begu od omeđivanja, uključujući i čitalačko učešće, a oživljena nostalgičnim, ali nipošto sladunjavim nanosima asocijacija, gde mesta ima i za Paranoju u Las Vegasu i za Tvin Piks i za spomenarski rusvaj misli na bučnu, prljavu i divnu mladost.

Оko oka oku

Lusi se vraća kući