Tekstura

Požar ljudskosti

(Analena Benini, Analena, prev. Boris Maksimović, Imprimatur, 2025)

Naslov je varljiv, ali nije slučajan. Ipak, ne tražite autofikciju. Jer čak i ono što ovde jeste vezano za taj kontekst, postoji ne zbog sebe i svog, već da bi se dao glas drugome.

Pišući o svojoj imenjakinji, rođaci koju nikad nije upoznala, autorka se poduhvatila ambicioznog, ali dragocenog zadatka. Analena Toneli bila je osoba krajnje posvećenosti, koja je gotovo ceo svoj život posvetila misionarskom i, pre svega, humanitarnom radu – od 1969. kada rodnu Italiju zamenjuje Kenijom, sve do 2003. godine kada je ubijena u somalijskom gradu Borami. Višedecenijska požrtvovanost dala je višestruke plodove: Toneli je gradila škole i bolnice, brinula se o bolesnima od tuberkoloze i side, borila se protiv genitalnog sakaćenja žena i pomagala gluvonemima, beskućnicima, ubogima. Tokom 1984. godine, kada se u Keniji dogodio Vagala masakr, o kome se ovde vrlo malo zna, a koji predstavlja užasan primer etničkog čišćenja somalijskog, nomadskog stanovništva iz Kenije, Analena Toneli bila je jedan od ključnih svedoka užasnih dešavanja, ali i neko ko bi i u samom paklu pomogao. Neko ko bi sahranio i one iza kojih nije ostalo ništa.

I kako Analena Benini primećuje, njena imenjakinja je celog života služila drugima, „bila je požar ljudskosti i inteligencije, razumijevanja svačijeg bola i svačijih potrebaˮ (30). Za razliku od humanitarnih organizacija koje su usmerene na omasovljenje, a ne na pristup pojedincu, Analena Toneli je bila suštinski zainteresovana za drugo ljudsko biće. I mada je bila misionarka, nikoga nije, kako autorka više puta navodi, pokrštavala, već je čak i otvarala škole za učenje Kurana i podržavala više lokalnih obrazovnih inicijativa.

Niz dobročinstava bi se mogao nastaviti, svedočeći o istinskoj plemenitosti, koja bi sa sobom, ipak, mogla povući i jedno književnoteorijsko pitanje. Kako, kad je knjiga posvećena ovakvoj osobi, biti na visini zadatka? Kako dostojno i dostojanstveno, a književno ubedljivo, predstaviti ovakav život?

Tu se nalazi skrivena drama druge Analene – autorke romana – koja, služeći se prepiskom, sećanjima, ličnim beleškama, dopričavanjima i literaturom, pokušava da pronikne u to šta njena rođaka jeste. Ta optika jeste kolebljiva ali potrebna – Analena Toneli je ponekad osoba od krvi i mesa, ali još češće princip – ideal vrline – u čijem uspostavljanju izuzetno važno mesto zauzimaju snažne, inspirativne i požrtvovane žene, u dugom nizu od Simon Vej, Virdžinije Vulf, Karen Bliksen i Emili Dikinson, sve do Eti Hilesum, Natalije Ginzburg, Hane Arent, Margaret Atvud i Kamil Palje. Autorka apostrofira žensku stvaralačku, intelektualnu, pa i mističnu liniju kao presudnu, ne samo za svet svoje knjige, već i za svet u celini. Spone koje pronalazi između Analene Toneli i spomenutih autorki, ponegde su svrsishodne, ali ponegde i nakalemljene, samosvrhovite, pa i nedovoljno duboke. Teorijske opservacije, nažalost, često ne prate niti misiju Analene Toneli, niti su utemeljene, već, kao što je to slučaj sa famoznom tezom o banalnosti zla (141–142), predstavljaju neinventivno ponavljanje već dobro poznatih mesta.

Ovo, međutim, nije esejističko delo, iako autorka ima i takve ambicije, koje čak dobijaju i lirske pritoke – od toga da je Somalija suština napuštenosti (93) do toga da reč umire kad je izgovoriš (65) – ali dokumentarno-narativni sloj takođe ostaje nerazvijen. Ali tu je posredi ne samo nedostatak književnog umeća, već i žanrovski i ljudski problem: da li je, uopšte, u 21. veku moguće napisati hagiografiju? I, ukoliko jeste, kako odvojiti ono što bismo želeli da znamo o nekom, sa onim što se o nekome može znati? Analena Toneli je osvetljena, doduše, i kroz moguće nesporazume sa svetom, ali njen svetački životni put nije nigde destabilizovan. Sve drugo bi se, sasvim moguće, posmatralo kao izrugivanje – kao poricanje vrednosti koja teško da može da stane u reči. Ipak, za ovako krupan zalogaj i ovakav život, koji bi mogao da ujedini i briljantnu repotražnu književnost Kapušćinskog i Lux, najnoviji album Rozalije, posvećen svetiteljkama i mističarkama, ostaje još mnogo neotkrivenih puteva. Neko bi se, ako je već reč o nizu fascinantnih žena, koje su živele i umrle za svoju ideju, mogao da se doseti i, nažalost, fatalnog performansa Pipe Bake, čija priča ne prestaje da opominje. A mogli bi se primetiti da čak i autonarativni, pripovedni okvir – gde Analena Benini piše o svom, zamalo pa kobnom zdravstvenom stanju, kroz koje se rascvetava niz pitanja vezanih kako za užu porodicu, tako i za društvo u celini – nije dovoljno razrađen, mada promišljen i potreban. Mogućnosti da se dođe do toposa neizrecivosti nisu, dakle, iskorišćene ni izbliza koliko bi se moglo.

Ali, ponekad nije loše dozvoliti da život bude jači od književnosti. Iako bi se zlobnici pobunili. To što je Analena Toneli učinila za svet, meri se nekim sasvim drugim, nebeskim merilima, a ako je zbog nečega knjiga o njoj vredna čitanja, to je što svedoči o tom podvigu, koji donosi inspiraciju, zapitanost i divljenje.
Oreol za šestar

(Kosta Kosovac, Šestar za oreol, Sumatra, 2025)

Jednom sam, davno, napisao u jednom tekstu o esejima Bore Radovića, kako mi je delovalo kao da on ima uglomer za reči. Svaka rečenica je na mestu, ima tok, ima zvuk i, što je najvažnije, ciljani ugao. Kad sam se, u trenucima preplavljenosti, pre koju noć, vratio knjizi Rvanje s anđelom i drugi zapisi, uglomer se opet javio.

A koji dan zatim, igrom slučaja, došla je druga sprava – šestar. I obe su vezane za školske uslove, iako je šestar tu, čini se, prisutniji. Rad ruku časove geometrije čini manje suvoparnim, a uglomer se, sa druge strane, upotrebljava i u uslovima koji zahtevaju krajnju preciznost i izuzetnost. A ko bi baš želeo, na primer, da se zadrži na motivu merenja u poeziji, može se setiti Knjige merenja Uroša Miloradovića ili, Pouzdanog merenja Amara Ličine, odlične zbirke, o kojoj bi valjalo još nešto napisati. Lalićevu Strasnu meru da ne spominjem! Moje kolege dovoljno znatiželjne da se susretnu sa ovim tekstom već imaju istraživačku temu: motiv premeravanja u srpskoj poeziji. Ili, još prisutnije, pošto motiv ne zvuči dovoljno akademski, odnosno, dovoljno atraktivno – poetika! Da, poetika premeravanja. Zvuči ozbiljno.

No, ozbiljno zvuči i naslov najnovije pesničke knjige Koste Kosovca. Šestar za oreol je dobar sklop – ujedinjuje materijalno i duhovno, saopštivo i nesaopštivo, preciznost i neodredivost granica. Mnoge su pesme u ovoj knjizi, tako, posvećene položaju pesnika i pesme, ali i veri u književnost. I ne samo u književnost – Kosovcu je religiozni pogled na svet sveprožimajuć, ali on nije predstavljen kroz tihovanje ili tamjanisanje, već kroz mladalačku bodrost. Ali, uprkos tome, iz mnogih stihova ovde izbija nešto izrazito starmalo, čak i anahrono, a istovremeno i krajnje pogodno za deljenje na društvenim mrežama. Izraz Koste Kosovca je kondenzovan, sveden, blizak aforističkim obrtima, ali, uz to, i sklon patosu, velikim rečima, velikim gestovima i mudroslovlju. I mada su neke pesme uspele, ponegde je njihova dubina varka, ali je u gotovo svakoj ciljan emotivni udar koji vodi ka nedvosmislenom rešenju. Malo zamagljenosti bi, ipak, predstavljalo dobar lirski začin, jer čak i slika koja je sasvim jasna, da bi bila poetski podsticajna, treba da ječi onim što je nesaopštivo. U suprotnom, u pitanju nije izuzetna poezija, već dosetka.

Tako se već u prvoj pesmi zbirke nalazi književni autogol, gde je razračunavanje sa neistomišljenicima krajnje neprodubljeno i naivno. Lirski glas, štaviše, kritikujući poetske glasove iza kojih stoje nevladine organizacije, ambasade i radionice kreativnog pisanja (7) afirmiše sopstvenu poziciju kao pravu, autentičnu i neupitnu. I kao onu koja je usamljenička i marginalna, a zasnovana na iskustvu i boli. Ne nameravajući da izmenim bilo čija stanovišta naročito kad su polemički nadahnuta, ne mogu a da ne primetim da je ovde propuštena prilika za daleko razrađeniju, složeniju, pa i duhovitiju kritiku. Umesto da se ide do kraja u koštac sa neuralgičnim tačkama savremene pesničke scene, ovde je more problema samo zagolicano, ali tako da nikome ne izmami osmeh.

A kad je reč o položaju pesnika i autentičnog iskustva, u jednoj pesmi se navodi kako čovek kojeg ništa ne boli i nema razloga da piše, kao što pomorandža ne zamiriše sve dok se u nju ne zariju nokti (36). Ova misao se razvija na još jednom mestu, tako što se bol predstavlja, štaviše, kao ključni živnotni orijentir, jači i od strana sveta (9). Ovakvo viđenje pesništva neodoljivo podeća na melanholični glas Slobodana Jovića, koji u zbirci Brza pošta pesničko stvaranje poredi sa komadima uglja koji se kopaju iz jezika. Voće nije ugalj, ali ni Kosovac nije Jović, premda su poetičke sličnosti između njih višestruke: od jezgrovitosti do religiozne inspiracije. Joviću bi tako, možda, mogla biti zanimljiva pesma o komarcu koji je ubijen na Isusovoj ikoni, gde lirski subjekat zaključuje kako je i ta krv njegova (15), zatim, pesma o seoskim crkvicama (34) ili živopisnom odlasku čukunbabe u Beograd (23).

Osim u kontekstu pomorandže, pesnik je, kod Kosovca, viđen i kao „drvo čije lišće pamtiˮ (31), pa i neko ko je, neskromno, više „planinski predeo / nego čovekˮ (30), a poezija je posebno mesto – pribežište u kom se neko može šćućuriti i zaspati (37). Zaspati, možda, toliko dugo, da se jezik reformiše, pa sama reč tuga postane zastarela (13). Ako se malo zadržimo na ovim primerima, iskrsnuće važno, pa i neudobno pitanje. Ukoliko je već bol osnova poetske inspiracije, pa i orijentacije u svetu, kako je to u skladu sa viđenjem poezije kao prostora sigurnosti? Pesnik stvara jer ga boli, a onda se u tom bolu sklupča da bi od njega pobegao?

Ovaj nesklad teško da može da se opravda, što se, takođe, može reći za ponavljanje nekih motiva, koji, ne moraju da budu nepodsticajni, ali su ovde nerazvijeni, poput crkava za vreme socijalizma (38, 39, 51) ili nevešte, otužno naivne ljubavne lirike, gde lirski subjekat obznanjuje voljenom biću da bi je „isto voleo i bez udovaˮ (49) ili da je jedna Ana nešto najsavremenije što u srpskoj poeziji tek treba da se kaže (32).

Ipak, pažnja bi se mogla skrenuti i na još neke motive, koji su iznenađujuće zanimljivi. Jedan od njih može se pronaći u jednostavnoj, ali simpatičnoj pesmi „Perspektivaˮ, koja može ostvariti i daleku komunikaciju sa motivom svinje iz istoimene pesme Vaska Pope. Tu je i upečatljiv motiv štaka, koji je mogao da bude još razrađeniji – štaviše, Kosovac bi dao ubedljivije stihove da se više usmerio prema govoru stvari, nego prema očekivanim govornim formama i reakcijama. I štake, poput šestara, predstavljaju podupirače za duhovnu poruku.

Šestar je ovde, nažalost, daleko od bilo kakve ozbiljne alatke. On može poslužiti za igru ili za sitne trijumfe na školskim časovima, ali Kosovca čeka još dug put pesničkog istraživanja, čitanja i sazrevanja kako bi mogao da iskoristi makar deo talenta koji ima. Uz želju za pripadanjem književnosti koja je, čini se, još jača od talenta. Nema razloga da mu se u tom poduhvatu ne poželi sreća. Od školskog šestara do uglomera za reči treba mnogo toga preći, ali sam proces ispunjava. Neka bude tako.
Taknuto-maknuto

(Stefan Tićmi, Tata kaže gambit, Laguna, 2025)

Pravila su preduslov igre. Tako vam je to. Nažalost ili srećom – kako već ko to uzme.

Da bi igra uopšte mogla se ostvari, mora da bude ograničena. Od prevelike slobode ona puca. Šah je tu odličan primer: ono što ga čini uzbudljivim jeste kombinatorika utemeljena na nedvosmislenosti – na pravilima koja otvaraju put ka beskraju kombinacija. Na tabli dodeljene uloge deluju tačno onako kako je propisano i upravo to omogućava tok. Sloboda je, dakle, ograničenje.

To da život nije šah, čak i kad sve upućuje na suprotno, poručuje Tićmi u svom najnovijem romanu Tata kaže gambit, posvećenom ne samo mladim čitaocima, već svima koji su otvoreni za susret sa zaigranim jezikom u kome se razbaškario jedan osoben svet: sasvim blizak i sasvim izmešten. Ova postavka postoji i u prethodnim romanima, ali ovde je i specifičnija, naročito u odnosu na naratološka i metanarativna iznenađenja, poput promena pripovedne perspektive, forme pisama i novinskog izveštaja. Negde se tu, u daljini, može prepoznati zagledanost u Kortasara i Gospodinova, ali ne na način podražvanja, već produktivne komunikacije, koja upija, usvaja i prenosi. Tako se najbolje stranice ovog romana, kao što je to i inače slučaj sa Tićmijevim delom, mogu prepoznati ne u onome što je pripovedno ili psihološkoj iznijansiranosti, nego u nepogrešivo prepoznatljivoj atmosferi. A iza nje se ne nalazi mudroslovlje niti tetošenje, već saznanje da život nije „samo zbir lepih trenutakaˮ, već zna da bude grejpfrut-gorak (24).

Naći dobru meru između gorčine i ušećerenosti, nije nimalo lak zadatak, ali na njega se na poseban način može odgovoriti upravo u književnosti za decu. Deca su, zna se, stroža publika od odraslih: ono što bi oni oprostili, deca ne bi. Sve je pod uveličavajućim staklom, intenzivnije pa i delikatnije. Tu je i stalna bitka za pažnju, koja je sve ugroženija i zato je svaki susret sa tekstom u savremenom trenutku dragocen. Kao što je dragoceno prepoznati da ovo nije samo knjiga o žiteljima ulice Jelenov žleb – živopisnoj, višegeneracijskoj porodici Žakula – nego o odrastanju i suočavanju sa krajnje neudobnim pitanjima: od porodičnih razmirica, razvoda, zavisnosti, ekonomskih nedaća i društvenih nestabilnosti, sve do radničkih prava, starosti, senilnosti i smrti. Iza fascinantno opisanog sveta pokućstva – a Tićmi značajnu pažnju posvećuje predmetima, koji, osim što služe kao šahovske figure, kroz proces gomilanja, predstavaljaju ospoljavanje unutrašnjih nesređenosti – krije se neimenovan, ali krajnje konkretan društveni okvir, u kom se mogu prepoznati velike studentske blokade (10), inflacija (30), transparenti iz doba bombardovanja (31), pa i povreda na radu u fabrici Limlim (27). A uz njih, tu su i, Tićmiju svojstvene, nostalgične vinjete srodne anegdotama, potekle takođe iz kolektivnog iskustva: podsećanje, na primer, kako svaki grad ima poslastičarnicu Pelivan, a svako domaćinstvo makar po jedan usisivač marke Sloboda (60).

Ipak, da se ne stekne pogrešan utisak, roman se, koliko god taj njegov aspekat bio važan, ne može svesti na njegovu društvenokritičku dimenziju, već je prvenstveno vezan za individualni pogled desetogodišnjeg Davida Žakule na njegove roditelje Adama i Selenu, kao i baku Darju. Perspektiva jeste, dakle, detinja i lična, ali ona, naravno, pripada širem kontekstu. Ipak, o unutrašnjim uzburkanostima svedoči kako upečatljiv opis Davidovog košmara, kojim se pripovedni svet, u odnosu na motiv šaha, dodatno usložnjava, tako i, na primer, pažnja posvećena njegovom dopisivanju sa komšinicom Melanijom. Neko se tu, u odnosu na dečju perspektivu, može setiti Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, a nekom drugom bi, možda, zbog značaja šaha za delo, pala na um Dugina dolina Jasminke Petrović, ali ovde je posredi nešto nesvodljivo na navedene asocijacije. Što ne znači da su one nedobrodošle, naprotiv – ali je Tićmijeva poetika drukčija, puna prepoznatljivih jezičkih domišljatosti, gde je jedna od mogućih paronomazija veza ključnog trenutka i trenutka ključanja (48).

A kad je o ključu reč, ne treba prevideti da je gambit figura žrtvovanja figura. Na čitaocima je da prosude o kojoj žrtvi je reč i kome je upućena. I ko, uopšte, igra partiju.

Jedno je, ipak, sigurno: šah je beg. Nedovoljan, ali lekovit. A život, nepopravljivo uporno, prevazilazi svako pojednostavljivanje, svako pravilo.

Nažalost ili srećom – kako već ko to uzme.
Trijumf interne speleologije

(Bojan Marković, Pećina, iznutra, Kontrast, 2025)

Ono što se iscrpi jednim čitanjem, treba odbaciti. To je poslednja stvar koja se može reći za najnoviju pesničku knjigu Bojana Markovića.

Kada je reč o nečemu ovako jezički uzbudljivom, smelom i provokativnom, lako je skliznuti u superlative, koji često upućuju više na sebe nego na ono šta označavaju. Ipak, oni u ovom slučaju ne bi bili neopravdani, jer Pećina, iznutra predstavlja prvorazredni pesnički događaj, gde je čitanje iskustvo, a ne poligon za priredbe i prigodna tumačenja. Na ove stihove se reaguje borbeno, fiziološki, oni, poput najboljih Šalamunovih stranica, dolaze do rafala paroksizama na koje je jedini primereni odgovor sámo pisanje. Tekst traži tekst, tekst za sobom žudi, za svojim umnožavanjem, „gde se sa nama izjednačavaju stvari koje imenujemoˮ (70). I gde se istina ne izriče, već pokazuje (48) i gde je odgonetka patka (58). Sve drugo bila bi podvala i poza; zamorni tribinski program namesto dožiljaja koji preobažava.

Posla su, dakle, opasna. Stihovi traže ne samo učešće, već stapanje i saživljavanje.

Ulaza u pećinu je mnogo, a mnogi bi se ticali fundamentalnih filozofskih pitanja, iako se na njih ne svode. Jedno od nezaobilaznih bilo bi razmatranje prirode pesničkog jezika i onih, toliko puta viđenih, a toliko važnih parova pojmova: reči i stvari, čovek i svet, interno i eksterno, svesno i podsvesno, zvuk i znak. Ali valja ovde biti oprezan – za razliku od čitavog niza pesničkih knjiga koje pucaju na visine, a koje su lišene autoironije, pesničke samosvesti i rada u jeziku – kod Bojana Markovića može se naći, iza gromopucatelnih preteranosti i božanstvenih raspršenosti, krajnje razvijena misao o poeziji, čitav repertoar parodiranog pesničkog govora, koji može da bude posebno razmatran i analiziran. Ko je lovu na motive sklon, pronaći će ne samo antičko utemeljenje pećine, već i sijaset književnih postupaka koji objedinjuju raznorodne stilske formacije, ali tako da se od njih stvara jedinstvena smeša. Ono što Bojan Marković piše, ne može se svesti na pesnike koji su mu bliski – i svaka paralela sa Rastkom Petrovićem i Oskarom Davičom – koliko god bila opravdana, može navesti na krivi trag, kao što i potreba za bilo kakvim konačnostima narušava neverovatnu energiju ovog teksta, koji se ruga i ječi i ne da mira, a inspiriše, uspevajući da ne bude kakofoničan, već nesvakidašnje, obuzimajuće zvučan. Pesnici se i po melodiji poznaju – ova se ne pevuši, premda se ne može omašiti.

Ko je, dakle, sklon inerciji, ladicama i etiketama, neka se kloni pećine. Neka ne prilazi. Previše je rizika – a ko zna šta se sve u mraku krije. Leševi, čudovišta, sekte, provalije? Ko je sklon avanturama, ko se napaja čitalačkim adrenalinom, spreman na moguću propast, spreman na to da izlaza nema, da i pećina može biti uvijena u drugoj pećini (27), neka spremi opremu i prepusti se nadahnjujućoj napetosti. Jer će na tom putu naići i na opal meseca (21), suze kao zdrobljeni šljunak (31), voćnjak kao uzavreli rakijski leš (34), saten alge (14), leglo od betona (31), gustu bronzu što kapa kao žudnja (41), lateks-njivu (25), šljokičastu šećerlemu (39), i nezapamćene dubine gde se viče tešnje (13).

Nisu ovde posredi nikakva negromantska posla, ali ipak upućuju na magijska svojstva pesničkog jezika, koji ima protejsku moć, koji preobražva doživljaj stvanosti. Pećina, iznutra ipak tu ne predstavlja mistifikatorski lov u mutnom, već ispitivanje i iskušavanje materijalnosti, koja je izazov percepciji, jer rastvara podrazumevanosti. I ima u pesničkim slikama koje upućuju na tvar, nečeg sasvim taktilnog, što je, jasno je, nužnost kada se bilo ko zadesi u mraku. Dodir je, ne samo u poeziji, potcenjeno čulo.

A u duhu prethodne, takođe krajnje izazovne Markovićeve pesničke knjige, Taumatrop, dela koje, kako mu sam naslov kaže, govori o međustanju, o divnim nerešenostima, i u Pećini, iznutra može se zapaziti važan tok teksta koji upućuje na telesnost. A ovde, posebno, vezano za falocentrizam, odnosno, falogocentrizam. Frojd, Lakan i, naravno, Derida, imali bi tu svašta primetiti, a to će, po svemu sudeći, biti i slučaj sa pojedinim kontroverznim stihovima, koji bi, izdvojeni iz konteksta, mogli da izazovu pravu buru (poput: 44). Ali i to je život rizičnog teksta, svest o mogućim požarima, o gajenim nemirima, te njemu želim i taj život: vihor polemika, pa i nesporazuma.

A kad je o nemirima reč, Bojan Marković ne samo što je savladao klaustrofobiju, već je pokazao da se u jazbini, u rupi, u zjapu, krije raskoš. A da je blago u pećini, znaju kako gusari, Platon i Hajdeger, čiji je Platonov nauk o istini ključan za razumevanje knjige, tako i Frančeska Amfiteatrof, dizajnerka nakita koja, u svojevrsnom vizuelnom epigrafu knjige, stoji ispred svoje elegantno uređene pećinske rezidencije. Na navedenoj fotografiji deluje da pećina ima lice. Ona je dom. Ali da li je lice isto što i spoljašnost? Ili je pećina osuđena na unutrašnjost, na internost? Na prvobitnost skrivanja? Jedino lice koje je važno je ono koje se ne može pokazati, ono iznutra.

Ovde pesnik nije vodič speleološke ekspedicije. On je jedan od putnika. I bolje nije mogao odabrati.
Bitke koje jesu naše

(Fedor Marjanović, Bitke koje nisu naše, Plavi mak, 2025)

Reči su neadekvatne. Često i nedovoljne. Dolazak do cilja često je samo nagoveštaj, osećaj da je red moguć, da postoji nešto iza i nešto za. Pesnici se, pre ili kasnije, susretnu sa skučenošću sopstvene građe, a poneko uspeva da u njoj pronađe raskoš, da rečima dopre do nečega što ih prevazilazi.

Za Fedora Marjanovića reči su trapave i, bez čula, pa i bez tela, služe samo kao fosili značenja što nose sećanja na nekadašnji život i na prećutane vatre. I to je sve dobro poznato i na različite načine prisutno u istoriji književnosti, ali uvodna pesma, odakle potiču navedeni primeri, uveke privlači posebnu pažnju, jer predstavlja svojevrsno rukovanje sa čitaocem: predlog da se prati određeni interpretativni put. Ali dok bi neko ovde razmatrao metafizičko utemeljenje poetske reči, možda je bolje zadržati se na još jednoj poznatoj, ali suštinski važnoj postavci: odnosu teksta i tela.

Kao što je to inače slučaj sa svim dobro odabranim naslovima i ovde naslov deluje kao neposredno obraćanje, upućivanje na najaktuelnija društvena previranja. I najodlučniji karakteri postavili bi sebi nekad pitanje o opravdanosti izbora ili svrsishodnosti otpora; koliko god bilo nečiji motiv bio plemenit, deluje da su neke borbe uzaludne, unapred izgubljene. U svetu u kome je osećaj nestabilnosti sveprisutan – gde nije ograničen na lokalne neprilike, već na planetu u nevolji – samo pisanje poezije deluje kao utopistički poduhvat, pomoću kojeg bismo mogli da dođemo do toga koje bitke jesu naše i zbog čega.

Uprkos mogućnostima za direktna politička čitanja, Fedor Marjanović, preispitujući odnos tela i teksta, ne upire prstom u nekog eksternog krivca ili centar moći, već uzrok problema pronalazi u unutrašnjem, u potiskivanju. Tako je tišina opasna jer „može dovesti do unutrašnjeg krvarenjaˮ (26), vojska juri neprijatelja koji je blizu, u nama (30), oči kriju lomače od reči (17), polen kao nečisti talog izaziva iskašljavanje iskidanih komada reči (47), a glavu nije loše izgubiti jer „sve zlo iz glave dolaziˮ (26), a jedina rodoljubiva poezija je cvrkut ptica (33). Ipak, reč može i da probudi nadu, ali čak se i u njoj može naći nešto zlokobno: u gradu od kostiju, u kome „rijeke nose dronjke danaˮ (35), reči pesme mogu mesom obući kosti i oživeti grad.

Reči jesu, dakle, kako pesnik kaže, trapave, ali trapave tako da, koliko god naizgled verno predočavale nečiju muku, nikad neće krvariti. One su nužna zamena, najpreciznija koju imamo, ali i dalje nedovoljna da verodostojno saopšti lično i kolektivno iskustvo. I koliko god neki tekst bio suštinski bolan i uznemirujuć – a u ovoj zbirci se na makar jednom mestu mora progutati knedla u grlu – problemi su uvek od teksta veći. A nekad nam ono što je proživljeno u stihovima deluje manje autentično od onog što je izmaštano, što uvek predstavlja rizik kad je u pitanju pisanje o nečem duboko ličnom. Ono što za autora ima posebnu važnost, često se završava odakle je i počelo – na ličnom planu.

Fedor Marjanović uglavnom uspeva da pronađe potrebnu ravnotežu, ali je od svega toga važnije to što je on, u poeziji, zapravo prozno usredsređen – u skoro svakoj pesmi postoji pripovedno jezgro, ili nerazrađena situacija koja čeka da bude ispričana. U odnosu na razmišljanja o odnosu teksta i tela, posebno su zanimljive, pa i za našu sredinu smele, pesme sa homoerotskim motivima. Marjanović, poput stihova Bojana Krivokapića i Uroša Đorovića, ali sa nešto više uspeha, kombinuje iskustvo, osećajnost i kemp senzibilitet, ali tako da pažnja bude usmerena ne na razodevanje, već na okolnosti. Tako je objekat ljubavi i sasvim tekstualan – oslikan u nadrealističkim i infantilnim oblandama natopljenim patosom (9) i krajnje telesan – erotski uzbuđen (18) i gotovo pa banalno fiksiran na određeni deo tela (21). I tu se pronalazi još jedan motiv za pronalaženje bitaka koje jesu naše – a to je bitka za slobodnu ljubav i oslobođeno telo, koje kako se u jednoj pesmi navodi, poništava gravitaciju (19).

A osim priče o ljubavi, u Bitkama koje nisu naše još više prostora zauzima smrt – neizbežno ratno iskustvo, egzistencijalna strepnja i turobno posleratno stanje, gde i samo sećanje proizvodi muku (39), a obračun sa žudnjom dovodi do autodestrukcije (43). Tako se smrt može pronaći i igri klikera (36) i u prikazu krave kao pukog resursa, a ne osećajnog živog bića (54). Ipak, uprkos pisanju o velikim i malim smrtima i osakaćenim telima i čovečanstvu koje je odavno izašlo iz zgloba, Marjanović nalazi prostora i načina da se ruga birokratiji, protiveći se svođenju života na dokumente, da primeti, na primer, kako su novi stanovi uvek puni tragova starih stanara (42), ali i da podseti na to da se snovi više ne šalju u porukama u boci, već se mogu naći u nevidljivim, preplavljujućim mrežama podataka, „gde je smrt /samo san / o vječnoj ljubaviˮ (20).

Velike reči, neko bi rekao. I neka su. Ako nisu začinjene ironijom, treba ih odbaciti, a već sam početak knjige pokazuje da nije tako.

A šta raditi sa bitkama? Pouka je jasna i može se pronaći kako u ovoj zbirci, tako i svugde danas: ako mi ne odaberemo svoje bitke, bitke će odabrati nas. I tu pošteđenih nema. I kroz ono što može da bude bolje, a naročito kroz nekoliko sjajnih momenata i u odnosu na dobro promišljenu celinu knjige, Fedor Marjanović pokazuje da poezija nije beg, već osnaživanje i suočavanje najdubljeg reda.
Novom svetu, svetionik

(Vladimir Majakovski, Moje otkrivanje Amerike, prev. Melina Panaotović, Carmela, 2025)

Dobar putopis nije izveštaj sa puta. Puko nizanje dogodovština može biti zabavno istoričarima ili onima koji bi dokolicu da zamene izračunjivošću i savetima za užitak ili preživljavanje, po potrebi. Književni uspeh ima druge mere i prepoznaje se u strastvenom radu u jeziku, borbi za svaku reč. I to da li je putopis dobar ne određuje odredište; remek-delo se može sačiniti od putovanja po kraju ili u odnosu na, samo naizgled, sasvim poznate prostore. Jer, koliko nas, zapravo, poznaje i svoje neposredno životno okruženje? I koliko smo voljni da priznamo da ga uzimamo zdravo za gotovo?

A ponekad, ono što je daleko, što se nalazi čak na drugom kontinentu, deluje, paradoksalno, dostupnije i jasnije od onoga što nam je tu. Jer mesta su ljudi i ljudi su mesta – putujući, potvrđujemo predubeđenja koja smo imali, noseći teret predrasuda, osuda i želja naše sredine i naše ličnosti.

Vek je prošao otkako je Vladimir Majakovski putovao Severnom Amerikom. I taj poduhvat, gledan sa strane, od nekog neupućenog, naročito imajući u vidu piščev izražen politički angažman, deluje kao kakva anomalija, kao da je naknadno ubačen, izmaštan. Zbog toga i putopis po kome je nastao deluje kao sasvim sporedan deo opusa, kao kakav egzotični iskorak.

On se, istini za volju, dugo i tako čitao. Kao nešto sporedno, u najboljem slučaju podatak koji se može pročitati u rubrici o zanimljivostima. Zato je izdanje iza kojeg stoji Izdavački kolektiv Carmela posebno i zaslužuje svaku pažnju: u dvojezičnoj formi, što je za srpsko izdavaštvo vrlo retko, uz izuzetan dizajn, javnosti je predstavljen jedan nesvakidašnje svež, živ, duhovit i oštar tekst, pitoreskno delo puno politike, zanosa, prkosa, ali i fascinacije onim što je i geografski i ideološki daleko.

Pišući o njujorškoj svakodnevici, Majakovski navodi da to nipošto nije njeno lice, već „trepavica, pegica, nozdrvaˮ (101), ali upravo se u tome nalazi uzbudljiva širina njegovih uvida. Koji su, ako se malo zadržimo na jezičkom planu, zanimljivi kao sinegdohe unutar sinegdoha – budući da je i samo lice grada sinegdoha – odnosno, stilska figura kojom se celina oslikava njenim delom. Pesnik to ostaje i u prozi.

Tako trepavice grada donose krvotok kapitalizma: vrevu, nebodere, saobraćaj, nepregledni čestar cevi, vetar koji prolazi kroz reklame robnih kuća i kafu koju, na prazan stomak, ispijaju radnici. Njujork je za Majakovskog zastrašujuć – i to, kako kaže, više od prirode Meksika (73), o kojoj ostavlja niz izuzetno živopisnih stranica, koje nadražuju sva čula. Ipak više od same tehnologije, koja može, koliko god delovala prazno, da pleni funkcionalnošću, Majakovski pravi odmak od svega što je otuđujuće, sveta ukorenjenog u fetišizaciji novca (91). Ali isto, tako, ne bez ironije, ali i ne bez divljenja, u duhu svog imena, jer je Majak svetionik, piše o stalnim napadima gradskog svetla, od kojeg nema bega.

A iza svetla nije prosvetljenje već prodaja. I promaja tržišta.

Ipak, život za Majakovskog jeste borba i otpor, ali nije crno-beo. Tako se u Mojem otkrivanju Amerike može naći i pohvala fordizmu tokom posete fabrici u Čikagu (129). Ili se može prepoznati оpčinjenost Brodvejom i urbanizmom pravih linija nesvojstvenim Evropi, pa i pronicljiva zapažanja vezana za gradsku cirkulaciju ljudi, koja pokazuje i dar za antropološku analizu i saosećajnu poziciju.

I mala je verovatnoća da je ovu knjigu Burdije ikad imao u rukama, ali da jeste, sigurno bi mu bilo milo što Majakovski značajnu pažnju posvećuje klasnoj zasnovanosti ukusa. Kulturne navike su utemeljene, kao još mnogo toga, u klasnim razlikama, uključujući čak i prehranu. Ukus je, što i sam Burdije zapaža u Distinkciji – ne samo apstraktan pojam, već i čulo.

A još je manja verovatnoća da je Crnjanski ovaj putopis čitao, a da jeste, bio bi mu blizak kako lirizam, tako i, ponegde, kozerski ton, koji se, ipak, nikad ne zadržava samo na šarmantnoj dosetki. To da, putujući danima parobrodom do Havane, primećuje kako „[o]kean dosađuje, a bez njega nije zanimljivoˮ (28), nije poza putnika-pripovedača, nego nešto što se proširuje na dinamičnu montažu prostornih planova. Uz navedene moguće srodnosti, sigurno bi cenio i dva najkrvavija prizora putopisa: kordobu u Meksiko Sitiju i rog u ljudskim rebrima (47), kao i jeziv prikaz čikaške klanice (121), nakon kojeg će i zakleti mesožderi preispitati sopstvene pozicije.

Ali, kao što je sam Majakovski primetio da je reč Amerika aneksirana (105), te da SAD nipošto nisu sinonim za Ameriku, tako se može primetiti da i ovaj tekst može da navede na taj, krivi trag. Ako se neko pak doseti opisa tropske kiše u Havani (33), kontakta sa Dijegom Riverom, uz opservacije o savremenoj meksičkoj umetnosti, ili olfaktornog pejzaža Meksika, koji spaja smrad benzina i zadah truleži banana i ananasa (40), videće kako i čitalačka pažnja nije imuna na impulse imperijalizma. Jer ovo jeste knjiga o Americi, o ideji Amerike, koja prevazilazi ono što je nametnuto kao dominantno. I uz sve rezerve koje autor ima u odnosu na sopstvenu, višestruko ograničenu poziciju, ona mu upravo služi kao sjajan književni alat: sveže oči donose i sveže uvide. Toliko sveže da se, nakon veka, drže, jezički suvereno, opominjući.
Meow Cat, Please Meow Back

(Dejan Ajdačić, Suzana Marjanić (ur.), Mačke u slavenskim kulturama, Durieux, 2024)

U proteklih nekoliko godina se, na južnoslovenskom prostoru, pojavilo čak tri zbornika radova posvećenih mačkama: Mačke: eko(po)etika u književnosti, jeziku i umetnosti (2021, ur. Nikola Bubanja, Dragan Bošković, Miloš Kovačević),Mačkozbornik: od Bastet do Catwoman (2022, ur. Suzana Marjanić, Rosana Ratkovčić) i najskoriji prilog Mačke u slavenskim kulturama (2024, ur. Dejan Ajdačić i Suzana Marjanić).

Ovo neočekivano interesovanje za mačke u kontekstu humanistike ne treba da začuđuje, niti da raduje samo mačkoljupce – u pitanju su istraživanja koja dolaze na talasu ekohumanističkih koncepata, udomljenih i ovde, u srpskoj i hrvatskoj proučavalačkoj sredini, ali koja i dalje ne dobijaju pažnju koju zaslužuju. A to je šteta, jer iza jedne, naizgled marginalne teme, kriju se suštinski važna pitanja, koja nisu rezultat iscrpljenosti akademskog polja, što bi neki zli jezici dobacili, već koja menjaju pogled na svet. A ako ga i ne promene, nude susret sa nečim neočekivano zabavnim i uzbudljivim.

Tako čitalac ovog zbornika radova može saznati, na primer, da se iza poznatog izraza „prvi se mačići u vodu bacajuˮ krije neočekivana drevnost. Prateći istoriju ovog izraza, Ivana Bašić, u svom izuzetnom radu, dolazi do nečeg sasvim arhaičnog: žrvovanja životinje božanstvu plodnosti okamenjeno u izrazu. Staroslovensko котъ, prepoznatljivo danas u rečima okot, skotan i okotiti se, vodi poreklo od latinskog cattus, koje se nije vezivalo samo za mačke, već i za druge, mački srodne, životinje. I dok postoji osnova za pretpostavku da su upravo ovakve životinje, životinje mekanog krzna, poput lasice, tvora ili kune, služile za pridobijanje milosti viših sila, sama reč mačka, ostaje etimološka misterija. Uz jednu mogućnost uzbudljivu poput trilera: mačka, zapravo, nosi onomatopejsko poreklo – a uzvik mac zabeležen je čak u situacijama kada se pčele zovu u košnicu (48). Osim dobro poznatih femininih i htonskih svojstava mačaka, pa i onih koji upućuju na okultno i pagansko, okolnost da mačka u svom imenu donosi i čin, nije izvesna, ali nije ni sasvim za odbacivanje.

Lingvistička istraživanja i, među njima posebno, frazeološke studije, koje, uz folkloristička čitanja, dominiraju ovom knjigom, pokazuju neočekivano bogatstvo prikazivanja i poimanja mačke, koje gotovo uvek prati ambivalencija, pa je mačka, kako Tacjana Valodzina primećuje: „i demon, a i stvorenje blisko Boguˮ (271), što je na primeru beloruske kulture, prisutno u rasponu od poistovećivanja bebe i mačke u narodnoj pedijatriji do povezivanja mačaka, duša mrtvih i kućnog zaštitnika.

Od mačke u džaku, preko toga da gde mačke nema, miševi kolo vode, do toga da neko nema ni kučeta ni mačeta (o čemu piše Slobodan Novokmet), odigrava se igra idioma koja odvraća pažnju od mačke kao mačke, kao zasebnog bića, iznova upućujući na čovekov odnos prema njoj. Zato rad Luke Velića o mačjoj komunikaciji predstavlja zanimljiv i smeo lingvistički doprinos koji, posredno, upućuje važna pitanja jeziku kao sistemu. Konvencionalno shvaćena lingvistika, koliko god njen aparat bio precizan, nije dorasla mačjoj komunikaciji – za mački jezik je, očigledno, potreban drukčiji pristup. Velić jeste analizirao fonetske, morfološke, pa čak i sintaksičke odlike mačje komunikacije, ali većina pitanja ostaje tek otvoreno. I to uprkos neodoljivo duhovitim i lucidnim momentima, kao što je povezivanje mačjeg glasovnog sistema sa polinežanskim jezicima. Biosemiotika traži nove puteve, a koga zanima trajanje ove pojave, može da se doseti takozvanih gramatika vrabaca i čvorkova o kojima je pisao u 19. veku Ljubomir Nenadović u Pismima iz Nemačke.

A neko se može setiti dirljivog Ogleda o mački Radoslava Petkovića, koji je zaslužio i istraživačku i čitalačku pažnju, a koji je ostao u senci drugih, poznatijih piščevih dela.

Mačke u slavenskim kulturama donose i dragocene komparatističke priloge, koji nisu vezani samo za slovenski svet, već se odnose čak i na udaljene kulture, poput japanske. Rad Danijele Vasić uspostavlja paralele između srpskog i japanskog folklora, osvrćući se i na izuzetan status koji mačke imaju u savremenoj kulturi. Od čuvene maneki-neko – amajlije što pomeranjem šapice donosi sreću vlasniku – preko mačaka opšteprepoznatljive Hello Kitty, sve do termina bakeneko, koji označava mačkolika, natprirodna bića japanskog folklora, raznolikost prisustva mačaka deluje neobuhvatljivo. Kao što deluje neuhvatljiva podudarnost usmenih pripovesti geografski udaljenih kultura, o kojoj se već dosta pisalo i na šta upućuje autorka (288).

U savremenom medijskom pejzažu, mačke su svoje mesto pronašle i kao glas kolektiva – njima, kako Dariya Pavlešen primećuje, Ukrajinci danas imenuju svoje oružane snage (150), ali mačka može da predstavlja i izraz egzotičnog drugog, prisutan u analizi medijskog fenomena – lutanja crnog pantera zapadnom Bačkom 2022. godine – o kome je pisala Sanja Lazarević Radak. Ne iznenađuje da je u pitanju lažna vest, ali reakcije na nju su izuzetno korisne za analizu javnog mnjenja – za otkrivanje strahova i pritajenosti zajednice, koji tek u vanrednim okolnostima, isplivaju na površinu.

A o tome da su i velike mačke, mačke, pišu i Aleksandra Matić i Ana Živković, analizirajući kako su u usmenoj prozi i Dositejevim Basnama prisutne felinološke pojave, uključujući i njihovu ideološku dimenziju.

U nizu izuzetnih radova, prilog koji zaslužuje posebnu pažnju je rad kojim se zbornik zaokružuje, rad Suzane Marjanić, urednice zbornika, koja se već godinama, uz retku istrajnost, temeljnost i posvećenost, bavi nizom inspirativnih istraživačkih tema, gde posebno mesto zauzimaju proučavanja kulturne zoologije. Pozivajući se na Natka Nodila, Simu Trojanovića, Tihomira Đorđevića, Veselina Čajkanovića, Ljubinka Radenkovića – sve same klasike naše folkloristike – Suzana Marjanić pokazuje koliko je interesovanje za mačke neočekivano vitalno i potvrđeno u istoriji proučavanja. Od isticanja etioloških predanja, poput tog da je mačka nastala iz lavovskih bala (300), ili iz rukavice Svetog Save (301), do prisustva mačaka u savremenoj hrvatskoj transmedijalnoj umetnosti (304), šapice koje mačke ostavljaju na mapi umetničke i teorijske recepcije, čine se nikad brojnije.

Mačke u slavenskim kulturama jedno je od onih, ne tako čestih naučnih izdanja, koje mogu da obraduju i čitaoce van akademske sfere. Čak i oni prilozi koji su pisani suvoparno nabrajački, poput obimnog i izuzetno temeljnog rada Olene Levčenko, nisu rezultat samo prigodne akademske razmene koja se, žalosno često, svodi na odrađivanje, već predanog rada, koji može da posluži kao sjajna osnova za dalja izučavanja.

A dok dalja istraživanja ne dođu, mačjim jezikom, šaljemo jedno MJAU.

Ko zna šta sve u sebi nosi.

Оставите одговор Одустани од одговора
Коментар
Име
Е-пошта
Сајт

Δ
Оko oka oku

(Jana Rastegorac Vukomanović, Ooko, Treći Trg, 2024)

Na početku beše Ꙫ.

Ili, ako hoćete – okato O – poznato iz slovenske srednjovekovne pismenosti.

U vremenima oskudice, vrednost retkosti zasija još jače. Kad nečega nema, ono zna da žulja, ali i mami, svetluca u daljini.

Kad je knjiga bila retkost, njena magija bila je još jača. Tolika da iz dubine nekog teksta – a tekst, vredi se podsetiti, izvorno znači tkanje – proviruju oči koje zure u onoga ko gleda u njih. Dok čitamo tekst, neko drugi čita nas. Nešto drugo.

I vremena preplavljenosti, kakvo je naše, mogu biti i vremena oskudice. Nečije se predviđanje obistinilo: poeziju, danas, zaista svi pišu. Ali ispunjenja proročanstava ostvaruju se na neočekivane načine. Štangle izlomljene proze, izrazito ispovednog karaktera, uz obavezni repertoar popkulturnih referenci, preplavio je i poeziju i mišljenje o poeziji. I dok se to dešava pred našim očima, začuđujuće se retko primećuje koliko je internet demokratizovao književno polje. To se, štaviše, uzima zdravo za gotovo. Nikada lakše nije bilo doći do teksta – tkanja u pikselima – a okata O su svugde. I više nismo mi ti koji čitaju, već ono što je čitano. Algoritmi čitaju nas.

U takvom stanju stvari, sve ono što će moći da bude stvoreno kroz recept (ali i uz recept, lekarski), biće zamenjivo. Zato izuzetna poezija, ona koja nije odustala od jezika i iznenađenja, ona koja provocira i koja se buni, koja stvara višak i, uz višak, retkost – predstavlja prilog poruci da sa idejom čoveka nije još gotovo.

To je slučaj sa zbirkom Ooko Jane Rastegorac Vukomanović, izazovnom knjigom koja i žulja i mami i svetluca. I koja, što je najvažnije, čita čitaoca i kuša ga tkanjem stalnih izokretanja. Tako pesma „Šah Rṏrˮ igrivo i oporo Roršahov test upućuje samom sebi. Razum tu nema prevlast, već poziv na nadraživanje čula, na iznenađenja, aritmije i nagla skretanja što donose strugotine svakodnevice koje drhture između različitih materijalnosti. Dok se organsko pretače u neorgansko i subjekat u objekat, zvuk prelazi u značenje i u zvuk se vraća, a predmetnost se rve sa apstrakcijom. Rezultat su stihovi koji ujedno i bajaju i raščaravaju, ali koji ne daju mira, koji se, uzvrpoljeno, pod kožu zavlače.

Tu eliksir smisla (80) i ubrizgavanje logike (83) ne pomažu, ni bolest mišljenja preneta kašljem velikog čuvara slova (77), pa ni mesnati tekst tla (8), ali svako upućivanje na domete percepcije i na sam tekst, čitanje ustoličuje kao vrenje u kome su i tekst i čitalac u istom sosu.

To sve možda deluje kao hermetični poduhvat, ali nepristupačnost nije utemeljena na suvom intelektualizmu, već na izazovu učestvovanja i preispitivanju granica. Otuda je moguće imati i sazvežđe žlezda (31), staklenik kao providni fes (13), miša umočenog u rastvor odsustva (74), žućkasti ozon (30), gusti sok pošumljenih mina (16), plazmu svitaca (50),spermlečnu maglu (20) i pink bohore (76), pa čak i red mislozvučnih i micelarnih voda (47). A iza svih nanosa raskošne leksike i smelih poređenja izviru zapitanosti o tome da je celina poetskog sveta smeštena pod pokoricom nečeg što sve nadilazi, nečeg neimenovanog, u čijoj blizini vreba smrt. Spremna i nazupčena.

I suprotno mogućim očekivanjima, nije ovde reč o begu u nemušto i zaumno niti o religijskoj projekciji, nego o novim susretima sa svetom gde „Vazduh prilazi i kaže / Budi mi krug / Budi mi mala / Plastična činija / Usred okeanaˮ (77). I gde je prisutna čak i ekopoetička imaginacija: „Nema tog supporta / Koji će / Odagnati / Seme bosiljkaˮ (79). I ko bude pažljivo čitao Ooko zapaziće sasvim suptilno prisustvo ožiljaka tekućih problema: od pandemije do finansijskih glavobolja.

Ono po čemu je, ipak, poezija Jane Rastegorac Vukomanović posebna, jeste, uz specifičnu likovnost, krajnje sugestivan zvučni sloj stihova, koji doziva i Celana i Kodera i Hlebnjikova i Belog, i gde, na primer, sklop glasova RŽ (81) može da posluži kao osnova za celu pesmu. Zvuk nije nuspojava stiha, on je njegova srž. (I doslovce – evo ga u srži RŽ.) Tako mnoge aliteracije mogu poslužiti, srodno postupku koji je Rastko Petrović opisao u Helioterapiji afazije, kao sjajno sredstvo za dezautomatiazciju jezika – samo ponavljanje oslobađa kako jezik, tako i onog ko jezik stvara.

Čitajući Ooko, neko bi se još mogao setiti i zbirke O Milutina Petrovića, pa i knjiga Taumatrop Bojana Markovića i Galgal Zlate Kocić. Sve primeri puni okatih O – stihova koji ne podilaze površnosti i koji uzvraćaju pogledom. Svako vraćanje je novo otkriće, čak i kad se čini da je razmena suspendovana.

U vremenima preplavljenosti, bez valjanog sita, dolazi do oskudice.

Sito veli: Ooko vredi.

SitꙪ.
Lusi se vraća kući

(Bojan Savić Ostojić, Lusi, Laguna, 2025)

Ne bi bilo pogrešno najnovije delo Bojana Savića Ostojića odrediti kao roman o nemogućnosti povratka. To ne bi bio jedini čitalački put, niti, verovatno, onaj kojeg bi se neko prvo setio, ali može biti podsticajan.

Istorija književnosti je koliko povest o susretima, toliko i o mimoilaženjima, a Lusi uspeva da obuhvati jedan krajnje specifičan prostor koji podjednako pripada i jednoj i drugoj sferi. U toj se ambivalenciji nalazi njen uspeh, u poricanju bilo kakve isključivosti, gde se odnosi dešavaju, a ne označavaju. Tako je Lusi i priča o samouspostavljanju i preslišavanju sećanja na dane domskog života u Beogradu krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina i na jedan neobičan, ali i prepoznatljiv odnos, koji je i nešto više od prijateljstva i nešto manje od ljubavne veze. Odnos Zorana i Lusi menja se kako se tok sećanja menja, ali u ritmovima menjanja postaje konzerviran; njega određuje upravo izmicanje, koje je koliko iskupljujuće, toliko i frustrirajuće. Jer, zanos se ovde nalazi upravo u nemogućnosti da se dođe do utvrđenih rešenja, do onoga što je fiksirano i zacrtano. Ali samo je jedna stvar neupitna za Zorana i Lusi – to da svaka određenost škodi njihovoj uzajamnosti.

Ne radi se ovde, međutim, o životnom eksperimentu niti subverziji – borbenoj usmerenosti ka rušenju konvencija ljubavnih veza – već o prihvatanju bujice života i tome da se nešto, prosto, dogodi. I samo događanje prevazilazi svaku naknadnu određenost. Zato je Lusi, koliko god Zoranovi utisci o njoj bili rasuti i raspričani, po više osnova nestvarna. Ali nipošto ne i neistinita – ona jeste plahovit, kontradiktoran, nedosledan lik, lik koji mami i odbija, ali još više od toga, ona je duh prostora i vremena, gde je, kako sam Zoran primećuje, samo slučajan susret pravi susret.

A susreti su – slučajni i oni drugi – ovde ostvareni u beogradskoj topografiji koja i samim nabrajanjem donosi priču, isporučujući paket uspomena oživljen muzikom, čiji je dom koliko SKC i KST, Tramvaj i Kuglaš, toliko i klupice na Studenjaku i menza u Rifatu. I dok se neko ne doseti da Spotify obogati listom pesama prisutnih u romanu, nije zgoreg spomenuti ko se na njoj može naći: pre svega EKV, ali i Pink Floyd, Darkwood Dub, Alice in Chains, Radiohead, Jarboli, pa i Neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Suprotno nazivu poslednjeg benda, u romanu se ne može pronaći deus ex machina, ali se mogu prepoznati važni narativni signali koji lukavo iskušavaju memoriju i poigravaju se sa percepcijom. Na samom početku Zoran otkriva da je Lusi nadimak koji je upotrebljen jednom i koji nije zaživeo. Lusino pravo ime ostaje, dakle, nedostupno. Početna preterana otvorenost pripovedača deluje, međutim, kao da nikad i nije izrečena, već se preobražava u prećutni sporazum sa čitaocem koji poručuje da je Lusi osoba, a ne efemerna dosetljivost. Njeno ime saobrazno je njenoj nestalnosti, koja je čak i izrečena.

Celokupno prozno delo Bojana Savića Ostojića, kao i značajan broj prevodilačkih bisera koje je sa francuskog doneo srpskim čitaocima, obeleženo je poetikom zapisivanja; sveskama, tumaralaštvom, buvljakom, slučajnim otkrićima i presudnim usputnostima, koje dobijaju svoju punoću tek u tkivu teksta. U takvom književnom svetu, koji je u stalnom dosluhu sa neposrednim okruženjem, srž se nalazi u doslovnosti i digresivnosti, a ne u psihologizaciji. I tu je, kad je o Lusi reč, Savić Ostojić izuzetno blizak nizu autora koje je prevodio, a u ovom slučaju na umu treba imati Autoportret Eduara Levea i, još više, Agrum Valeri Mrežen. A uz njih tu su i mudro odabrane spajalice na koricama romana, koje upućuju na zapis iz Lusine sveske: „Sve bih dala da me nešto iznenadi svojom nespoznatljivošću“.

Ako je samo slučajan susret pravi susret, a ako je nespoznatljivost želja nad željama, pronalaženje spajalice između teksta, čitaoca i srećnog slučaja nije zagarantovano, ali jeste vredno i upravo taj rizik prepoznavanja na koji roman poziva nešto je po čemu će se ovo delo pamtiti. Lusi je, tako, nastanjena u svakom begu od omeđivanja, uključujući i čitalačko učešće, a oživljena nostalgičnim, ali nipošto sladunjavim nanosima asocijacija, gde mesta ima i za Paranoju u Las Vegasu i za Tvin Piks i za spomenarski rusvaj misli na bučnu, prljavu i divnu mladost.

Оставите одговор Одустани од одговора