(Fedor Marjanović, Bitke koje nisu naše, Plavi mak, 2025)
Reči su neadekvatne. Često i nedovoljne. Dolazak do cilja često je samo nagoveštaj, osećaj da je red moguć, da postoji nešto iza i nešto za. Pesnici se, pre ili kasnije, susretnu sa skučenošću sopstvene građe, a poneko uspeva da u njoj pronađe raskoš, da rečima dopre do nečega što ih prevazilazi.
Za Fedora Marjanovića reči su trapave i, bez čula, pa i bez tela, služe samo kao fosili značenja što nose sećanja na nekadašnji život i na prećutane vatre. I to je sve dobro poznato i na različite načine prisutno u istoriji književnosti, ali uvodna pesma, odakle potiču navedeni primeri, uveke privlači posebnu pažnju, jer predstavlja svojevrsno rukovanje sa čitaocem: predlog da se prati određeni interpretativni put. Ali dok bi neko ovde razmatrao metafizičko utemeljenje poetske reči, možda je bolje zadržati se na još jednoj poznatoj, ali suštinski važnoj postavci: odnosu teksta i tela.
Kao što je to inače slučaj sa svim dobro odabranim naslovima i ovde naslov deluje kao neposredno obraćanje, upućivanje na najaktuelnija društvena previranja. I najodlučniji karakteri postavili bi sebi nekad pitanje o opravdanosti izbora ili svrsishodnosti otpora; koliko god bilo nečiji motiv bio plemenit, deluje da su neke borbe uzaludne, unapred izgubljene. U svetu u kome je osećaj nestabilnosti sveprisutan – gde nije ograničen na lokalne neprilike, već na planetu u nevolji – samo pisanje poezije deluje kao utopistički poduhvat, pomoću kojeg bismo mogli da dođemo do toga koje bitke jesu naše i zbog čega.
Uprkos mogućnostima za direktna politička čitanja, Fedor Marjanović, preispitujući odnos tela i teksta, ne upire prstom u nekog eksternog krivca ili centar moći, već uzrok problema pronalazi u unutrašnjem, u potiskivanju. Tako je tišina opasna jer „može dovesti do unutrašnjeg krvarenjaˮ (26), vojska juri neprijatelja koji je blizu, u nama (30), oči kriju lomače od reči (17), polen kao nečisti talog izaziva iskašljavanje iskidanih komada reči (47), a glavu nije loše izgubiti jer „sve zlo iz glave dolaziˮ (26), a jedina rodoljubiva poezija je cvrkut ptica (33). Ipak, reč može i da probudi nadu, ali čak se i u njoj može naći nešto zlokobno: u gradu od kostiju, u kome „rijeke nose dronjke danaˮ (35), reči pesme mogu mesom obući kosti i oživeti grad.
Reči jesu, dakle, kako pesnik kaže, trapave, ali trapave tako da, koliko god naizgled verno predočavale nečiju muku, nikad neće krvariti. One su nužna zamena, najpreciznija koju imamo, ali i dalje nedovoljna da verodostojno saopšti lično i kolektivno iskustvo. I koliko god neki tekst bio suštinski bolan i uznemirujuć – a u ovoj zbirci se na makar jednom mestu mora progutati knedla u grlu – problemi su uvek od teksta veći. A nekad nam ono što je proživljeno u stihovima deluje manje autentično od onog što je izmaštano, što uvek predstavlja rizik kad je u pitanju pisanje o nečem duboko ličnom. Ono što za autora ima posebnu važnost, često se završava odakle je i počelo – na ličnom planu.
Fedor Marjanović uglavnom uspeva da pronađe potrebnu ravnotežu, ali je od svega toga važnije to što je on, u poeziji, zapravo prozno usredsređen – u skoro svakoj pesmi postoji pripovedno jezgro, ili nerazrađena situacija koja čeka da bude ispričana. U odnosu na razmišljanja o odnosu teksta i tela, posebno su zanimljive, pa i za našu sredinu smele, pesme sa homoerotskim motivima. Marjanović, poput stihova Bojana Krivokapića i Uroša Đorovića, ali sa nešto više uspeha, kombinuje iskustvo, osećajnost i kemp senzibilitet, ali tako da pažnja bude usmerena ne na razodevanje, već na okolnosti. Tako je objekat ljubavi i sasvim tekstualan – oslikan u nadrealističkim i infantilnim oblandama natopljenim patosom (9) i krajnje telesan – erotski uzbuđen (18) i gotovo pa banalno fiksiran na određeni deo tela (21). I tu se pronalazi još jedan motiv za pronalaženje bitaka koje jesu naše – a to je bitka za slobodnu ljubav i oslobođeno telo, koje kako se u jednoj pesmi navodi, poništava gravitaciju (19).
A osim priče o ljubavi, u Bitkama koje nisu naše još više prostora zauzima smrt – neizbežno ratno iskustvo, egzistencijalna strepnja i turobno posleratno stanje, gde i samo sećanje proizvodi muku (39), a obračun sa žudnjom dovodi do autodestrukcije (43). Tako se smrt može pronaći i igri klikera (36) i u prikazu krave kao pukog resursa, a ne osećajnog živog bića (54). Ipak, uprkos pisanju o velikim i malim smrtima i osakaćenim telima i čovečanstvu koje je odavno izašlo iz zgloba, Marjanović nalazi prostora i načina da se ruga birokratiji, protiveći se svođenju života na dokumente, da primeti, na primer, kako su novi stanovi uvek puni tragova starih stanara (42), ali i da podseti na to da se snovi više ne šalju u porukama u boci, već se mogu naći u nevidljivim, preplavljujućim mrežama podataka, „gde je smrt /samo san / o vječnoj ljubaviˮ (20).
Velike reči, neko bi rekao. I neka su. Ako nisu začinjene ironijom, treba ih odbaciti, a već sam početak knjige pokazuje da nije tako.
A šta raditi sa bitkama? Pouka je jasna i može se pronaći kako u ovoj zbirci, tako i svugde danas: ako mi ne odaberemo svoje bitke, bitke će odabrati nas. I tu pošteđenih nema. I kroz ono što može da bude bolje, a naročito kroz nekoliko sjajnih momenata i u odnosu na dobro promišljenu celinu knjige, Fedor Marjanović pokazuje da poezija nije beg, već osnaživanje i suočavanje najdubljeg reda.
