(Vladimir Majakovski, Moje otkrivanje Amerike, prev. Melina Panaotović, Carmela, 2025)
Dobar putopis nije izveštaj sa puta. Puko nizanje dogodovština može biti zabavno istoričarima ili onima koji bi dokolicu da zamene izračunjivošću i savetima za užitak ili preživljavanje, po potrebi. Književni uspeh ima druge mere i prepoznaje se u strastvenom radu u jeziku, borbi za svaku reč. I to da li je putopis dobar ne određuje odredište; remek-delo se može sačiniti od putovanja po kraju ili u odnosu na, samo naizgled, sasvim poznate prostore. Jer, koliko nas, zapravo, poznaje i svoje neposredno životno okruženje? I koliko smo voljni da priznamo da ga uzimamo zdravo za gotovo?
A ponekad, ono što je daleko, što se nalazi čak na drugom kontinentu, deluje, paradoksalno, dostupnije i jasnije od onoga što nam je tu. Jer mesta su ljudi i ljudi su mesta – putujući, potvrđujemo predubeđenja koja smo imali, noseći teret predrasuda, osuda i želja naše sredine i naše ličnosti.
Vek je prošao otkako je Vladimir Majakovski putovao Severnom Amerikom. I taj poduhvat, gledan sa strane, od nekog neupućenog, naročito imajući u vidu piščev izražen politički angažman, deluje kao kakva anomalija, kao da je naknadno ubačen, izmaštan. Zbog toga i putopis po kome je nastao deluje kao sasvim sporedan deo opusa, kao kakav egzotični iskorak.
On se, istini za volju, dugo i tako čitao. Kao nešto sporedno, u najboljem slučaju podatak koji se može pročitati u rubrici o zanimljivostima. Zato je izdanje iza kojeg stoji Izdavački kolektiv Carmela posebno i zaslužuje svaku pažnju: u dvojezičnoj formi, što je za srpsko izdavaštvo vrlo retko, uz izuzetan dizajn, javnosti je predstavljen jedan nesvakidašnje svež, živ, duhovit i oštar tekst, pitoreskno delo puno politike, zanosa, prkosa, ali i fascinacije onim što je i geografski i ideološki daleko.
Pišući o njujorškoj svakodnevici, Majakovski navodi da to nipošto nije njeno lice, već „trepavica, pegica, nozdrvaˮ (101), ali upravo se u tome nalazi uzbudljiva širina njegovih uvida. Koji su, ako se malo zadržimo na jezičkom planu, zanimljivi kao sinegdohe unutar sinegdoha – budući da je i samo lice grada sinegdoha – odnosno, stilska figura kojom se celina oslikava njenim delom. Pesnik to ostaje i u prozi.
Tako trepavice grada donose krvotok kapitalizma: vrevu, nebodere, saobraćaj, nepregledni čestar cevi, vetar koji prolazi kroz reklame robnih kuća i kafu koju, na prazan stomak, ispijaju radnici. Njujork je za Majakovskog zastrašujuć – i to, kako kaže, više od prirode Meksika (73), o kojoj ostavlja niz izuzetno živopisnih stranica, koje nadražuju sva čula. Ipak više od same tehnologije, koja može, koliko god delovala prazno, da pleni funkcionalnošću, Majakovski pravi odmak od svega što je otuđujuće, sveta ukorenjenog u fetišizaciji novca (91). Ali isto, tako, ne bez ironije, ali i ne bez divljenja, u duhu svog imena, jer je Majak svetionik, piše o stalnim napadima gradskog svetla, od kojeg nema bega.
A iza svetla nije prosvetljenje već prodaja. I promaja tržišta.
Ipak, život za Majakovskog jeste borba i otpor, ali nije crno-beo. Tako se u Mojem otkrivanju Amerike može naći i pohvala fordizmu tokom posete fabrici u Čikagu (129). Ili se može prepoznati оpčinjenost Brodvejom i urbanizmom pravih linija nesvojstvenim Evropi, pa i pronicljiva zapažanja vezana za gradsku cirkulaciju ljudi, koja pokazuje i dar za antropološku analizu i saosećajnu poziciju.
I mala je verovatnoća da je ovu knjigu Burdije ikad imao u rukama, ali da jeste, sigurno bi mu bilo milo što Majakovski značajnu pažnju posvećuje klasnoj zasnovanosti ukusa. Kulturne navike su utemeljene, kao još mnogo toga, u klasnim razlikama, uključujući čak i prehranu. Ukus je, što i sam Burdije zapaža u Distinkciji – ne samo apstraktan pojam, već i čulo.
A još je manja verovatnoća da je Crnjanski ovaj putopis čitao, a da jeste, bio bi mu blizak kako lirizam, tako i, ponegde, kozerski ton, koji se, ipak, nikad ne zadržava samo na šarmantnoj dosetki. To da, putujući danima parobrodom do Havane, primećuje kako „[o]kean dosađuje, a bez njega nije zanimljivoˮ (28), nije poza putnika-pripovedača, nego nešto što se proširuje na dinamičnu montažu prostornih planova. Uz navedene moguće srodnosti, sigurno bi cenio i dva najkrvavija prizora putopisa: kordobu u Meksiko Sitiju i rog u ljudskim rebrima (47), kao i jeziv prikaz čikaške klanice (121), nakon kojeg će i zakleti mesožderi preispitati sopstvene pozicije.
Ali, kao što je sam Majakovski primetio da je reč Amerika aneksirana (105), te da SAD nipošto nisu sinonim za Ameriku, tako se može primetiti da i ovaj tekst može da navede na taj, krivi trag. Ako se neko pak doseti opisa tropske kiše u Havani (33), kontakta sa Dijegom Riverom, uz opservacije o savremenoj meksičkoj umetnosti, ili olfaktornog pejzaža Meksika, koji spaja smrad benzina i zadah truleži banana i ananasa (40), videće kako i čitalačka pažnja nije imuna na impulse imperijalizma. Jer ovo jeste knjiga o Americi, o ideji Amerike, koja prevazilazi ono što je nametnuto kao dominantno. I uz sve rezerve koje autor ima u odnosu na sopstvenu, višestruko ograničenu poziciju, ona mu upravo služi kao sjajan književni alat: sveže oči donose i sveže uvide. Toliko sveže da se, nakon veka, drže, jezički suvereno, opominjući.
