(Rišard Kapušćinjski, Još jedan dan života, prev. Mila Gavrilović, Imprimatur, 2025)

Ono što je sonet za Petrarku ili esej za Montenja, to je za Kapušćinjskog reportaža.

Retki su autori čije je delo nezaobilazno za razumevanje neke književne vrste: toliko važno da postaje ako ne sinonim, onda prva asocijacija na nju. To je slučaj sa Rišardom Kapušćinjskim, najpoznatijim i najcenjenijim piscem književnih reportaža, koji je od šezdesetih godina kao dopisnik Poljske novinske agencije (PAP), izveštavao o turbulentnim događajima širom Azije, Afrike i Južne Amerike. Pišući o krizama, revolucijama, ratovima, raspadu imperija i uspostavljanju novog poretka, Kapušćinjski svojim delom ujedinjuje vrhunsko novinarstvo, književnost i svedočenje, uz stalnu usredsređenost prema pogledu malog čoveka.

Za razliku od nekih drugih novinara koji bi izveštavali sa bezbedne udaljenosti, Kapušćinjski je uvek bio u epicentru zbivanja. I ukoliko je nešto suprotnost kabinetskom intelektualcu, to je: Kapušćinjski je pisao ne na osnovu prepričavanja, dopisivanja i prepisivanja, već iz neposrednog iskustva koje je bilo sve samo ne udobno. I neko ko je, na primer, još od detinjstva očaran avanturom i adrenalinskim zanosima, može pomisliti da je to privilegovana, krajnje uzbudljiva pozicija, ali nije lako u neprilici sačuvati glavu na ramenima.

Tako je bilo i 1975. godine u Luandi, o čemu govori Još jedan dan života. Nakon vekova kolonijalne vlasti, Portugalci napuštaju Angolu, svoju najveću koloniju u Africi. Ipak, oslobođenje od kolonijalizma nipošto ne donosi blagostanje. Antikolonijalni rat se preobražava u građanski rat više sukobljenih pokreta u zemlji, koji će, i nakon pobede MPLA (Narodni pokret za oslobođenje Angole) Agostinja Neta, trajati sve do početka dvehiljaditih. Kapušćinjski, u trenutku pisanja, ne može znati ni ko će biti pobednik, niti kakva će biti sudbina zemlje o kojoj piše, ali njegovi apokaliptični i precizni, saosećajni a utegnuti opisi Luande živopisno dočaravaju atmosferu permanentnog međustanja, gde je svako vodio rat na svoju ruku i bio prepušten samom sebi (12).

Kapušćinjski, međutim, ne nastupa kao mudrac ili prorok, već kao svedok i pronicljivi posmatrač – kao neko koga suštinski zanima svet, ali i kao neko ko je svestan etike pripovedanja, moći priče, ko želi da čitaoca uputi u problem. I kao neko ko je odgovoran: ko zna da je njegova pozicija nužno ograničena, ali utoliko i važnija: u vremenu kada je jedini brži oblik komunikacije bio telegraf – što danas malo ko može i da zamisli – prenošenje vesti posedovalo je sasvim drukčiji ritam, drukčije domete, pa i drukčiji društveni značaj. Pisac je, dakle, neko ko je u svetu, ko u njemu i zbog njega pravi mostove. I sasvim je neobično što iza nečeg što bi lako moglo da bude suvo i nabrajački tromo uspeva da dođe i do poezije, a čak i do nečeg što deluje nadrealno, premda je uvek zasnovano na iskustvu, na stvarnosti. Neretko je, stoga, piščeva trezvenost i jezička usredsređenost ono što proizvodi najjači efekat. Grad koji je „nestajao kao oaza u kojoj su presušili bunariˮ (13) i koji su napustili čak i smetlari – te se đubre gomilalo kao „monstruozno, ogavno testo koje se širi na sve strane od otrovnog, smrtonosnog kvascaˮ (25) – dočaran je slikama koje proganjaju i ulaze pod kožu.

Kako Kapušćinjski odlazi iz Luande i približava se frontu, susrećući se sa drumskom stražom – gde svaki susret može da bude fatalan – tako se i nemilosrdnosti množe. Ulazak u svaku borbenu zonu praćen je nesnosnim smradom razbacanih, spaljenih leševa vojnika, budući da nema prostora i vremena za sahrane. I kao što je jedan britanski ratni dobrovoljac primetio, a Kapušćinjski preneo: „Neki misle da je rat nežna, blaga ogrebotina na nozi. Nije. Rat su smrskane glave, otkinute noge, muškarci koji puze od iskuljalih creva, ljudi poliveni napalmom a još živi.ˮ (116)

I nema tu ničeg smislenog, vrednog niti lepog. Ali Kapušćinjski, pišući o zemlji gde je u prvoj polovini XIX veka čak 90% ukupne vrednosti izvoza bilo vezano za izvoz robova (111), osvetljava nešto što bi Evropa rado volela da zaboravi i što ne može da bude rešeno bilo kakvim potiskivanjem.

I kao što su Holokaust Čarlsa Reznikova – kao dokumentarna poema sastavljena od izvoda iz stenograma suđenja ratnim zločincima ili romani u formi usmenih istorija Svetlane Aleksijevič, remek-dela nefikcionalne književnosti, tako je i Kapušćinjski uspeo da pronađe književnost tamo gde bi je malo ko očekivao, a da ujedno progovori i u ime onih koji nisu imali prava na svoj glas. Koga radoznalost vodi prema brutalnostima, ali i želji za pravednijim svetom, imaće, na tom nimalo lakom putu, savršenog saputnika.