(Tanja Milenković, Začarana krv jednoroga, Laguna, 2025)

Ako ste osetljiv duh – a sva je prilika da jeste – i želite da sa svetom podelite nešto što stvarate, izlažete se posebnoj vrsti neudobnosti. Pritom, kada iza sebe imate filološko obrazovanje, ono što deluje da je od pomoći često može da sputa, jer – pomislio bi neko – ko sam to pa ja da nešto sad suvislo kažem nakon svega onoga što je, pre mene, toliko puta već rečeno. 

Osim tegova obrazovanja, koji formiraju previsoka očekivanja, tu je često i teret ličnog iskustva: suočavanja sa traumom. A od sebe, ni da želimo, ne možemo pobeći. Pisanje je neretko – a čini se posebno danas – suočavanje sa onim što nas tišti, što na drugi način ne možemo da prevaziđemo. Ili – da upotrebim omiljenu reč mnogih – terapija. Polazimo od muke, verbalizujemo je i onda je kroz reči pobedimo.

Začarana krv jednoroga, prvi roman Tanje Milenković, predstavlja upravo to: terapeutsko pisanje presvučeno u formu mračne bajke. Ali uprkos svim fantazijsko-alegorijskim nanosima i lirskim zanosima, čitalac se susreće sa pričom koja je bolno lična. I gotovo da bi bila prihvatljivija da je dokumentarna – jer deluje da se iza magije nalazi nešto toliko neprijatno, da bi i sama pomisao na to mogla da bude proganjajuća. A naznake za to i postoje u tekstu; preobražaji gojazne devojčice – protagonistkinje romana – predstavljaju izraz eskapizma i pokušaj prevazilaženja autodestrukcije, nastale iz duboke usamljenosti i nerazumevanja okruženja. I to je pozicija sa kojom bi se svako mogao poistovetiti – čak iako se posebna pažnja u romanu posvećuje specifičnostima ženskog iskustva. Sva odrastanja obeležena su ožiljcima koji celog života zarastaju. 

Ipak, osim saosećanja prema osetljivima, ovde postoji i gnev, kao i osveta – želja da se dokaže i potvrdi posebnost, da se svima koji su sumnjali, pokaže da nisu u pravu. Ta vrsta obračuna sa svetom može da bude kritična, premda ovo, uglavnom, nije samosažaljiva i patetična ispovest, već putovanje puno iznenađenja, izazova i strahova. To, međutim, ne znači, da odnosi između glavne junakinje i sveta, ne bi mogli da budu složeniji, van trougla čija su temena: dobra i izmučena duša, umetnost kao spas i zao svet.

I mada bi se, inače interesantna, kompozicija knjige mogla preispitati – rečenice Tanje Milenković su iznenađujuće zrele: kratke i precizne, što nije često u debitantskim proznim ostvarenjima. Takođe nije često da se neko sa lakoćom nadovezuje na dobro poznate momente istorije književnosti, koji se kreću od mitologije i folklora do Harija Potera. I da – to ne treba prevideti – roman Tanje Milenković od samog, pompeznog naslova knjige, sve do detalja koji podrazumevaju i magične štapiće i časove odbrane od mračnih sila, komunicira sa Dž. K. Rouling, ali ne kroz podražavanje, već upućivanje na motive.

Ipak, iako je autorka istakla u autopoetičkom intervjuu na kraju knjige, da je zamišljena publika ove knjige srednjoškolska, nju je teško smestiti u tu, ali i bilo koju drugu uzrasnu kategoriju. To ne mora da bude loše, ali postoji rizik da će mnoge čitaoce odbiti. Za mlade i sasvim mlade čitaoce, ona bi mogla da bude zbunjujuća, mračna i pomalo starinski napisana, a za ostale bi bila previše uronjena u žanrovsku književnost i mrak odrastanja, kome se nerado vraćamo. 

I budući da je jedan od važnijih momenata u ovoj knjizi odnos prema hrani, odnosno, prejedanju i svemu što to prejedanje zapravo može da znači, kad se razastru alegorijske maske, ostaje nada da je oporavak moguć. I mada smatram da književnost nije terapija ili lek, već nešto višeg reda, nešto snažnije i složenije, pojedina dela mogu da posluže kao sjajan povod za razgovor, za deljenje i razumevanje. I da ništa drugo svojom knjigom nije postigla, Tanja Milenković je upravo na tom planu učinila nešto važno i, nakon godina pisanja o knjigama – na različitim, uglavnom internet adresama – zaplovila u svoj stvaralački put. Neka joj more bude naklonjeno.