Ознака: odrastanje

Istočnonemački bunt u farmerkama

(Ulrih Plencdorf, Novi jadi mladoga V., prev. Jelena Kostić Tomović, Laguna, 2025)

Ko sve nije, u osetljivim, tinejdžerskim godinama, makar jednom pomislio na to kako bi svet izgledao bez njega?

Upravo se na tu misao nadovezuje najpoznatiji roman Ulriha Plencdorfa Novi jadi mladoga V., koji upravo počinje smrću protagnoste romana, sedamnaestogodišnjeg Edgara Viboa. Za razliku od Geteovog Vertera, koji se svojevoljno lišava života, Edgar strada, po svemu sudeći, nesrećnim slučajem, što je samo po sebi signal. Plencdorf nije Jade mladog Vertera iskoristio samo kao predložak za reinterpretaciju poznate priče, već sa njom živo i krajnje ironično komunicira. Istočnonemački Verter – Edgar Vibo – daleko je bliži Selindžerovom Holdenu Kolfildu, nego Geteovom junaku. Vibo je antiheroj, trapavi buntovnik i onaj koji se ne uklapa; socijalistička verzija suvišnog čoveka, čija „suvišnost“ dolazi iz generacijske i društvene krize, a ne samo iz lične nesnađenosti i nesređenosti.

Plencdorf, u duhu famozne proze u trapericama (Flaker) – a farmerke su ovde, vredi zapaziti, kao životni stav, višestruko važan motiv – vešto izbegava zamke patetizacije i romantizacije, pišući prozu koja odiše urbanim senzibilitetom i humorom. To postiže i neobičnom, montažnom kompozicijom, koja ujedinjuje Edgarovo monološko obraćanje, u kome postoji svest o slušaocima, odnosno, čitaocima, snimke sa kasete, pregršt dogodovština i dinamične dijaloge. Vibo je prisutan svojim odsustvom, a njegovo јurenje kroz životne nerede, nedoumice i izazove, prati i sama forma pripovedanja. I tu su posebno zanimljive paralele koje roman može uspostaviti sa dramom i sa filmom – budući da je, u ovom slučaju, dramski tekst prethodio proznom. Tako se, uz vešt i pouzdan prevod romana Jelene Kostić Tomović, može uporedo čitati i istoimena drama u takođe izvrsnom prevodu Bojane Denić. Ipak, više od sitnih prevodilačkih nepodudaranja u kojima se, na različite načine, pokazuje odličan osećaj za jezik i to posebno za žargon, važnije su razlike u strategijama pripovedanja prisutne u različitim književnim formama. One nipošto ne isključuju jedna drugu, već pokazuju Plencdorfovo dramaturško umeće.

Umeće je vidljivo i u suptilnostima koje su, naizgled sasvim usputno, rasute po delu i koje direktno upućuju na niz društvenih pitanja koja se ne tiču samo Istočne Nemačke, od rata u Vijetnamu, preko disfunkcionalne porodice do radničkih prava. Ali, osim društvenog komentara, tu je i nekoliko šarmantnih mesta narativne samosvesti – od komentarisanja toga da se u nekom romanu neko, odjednom, poput samog protagoniste, pojavio negde, a da ne zna ni sam kako (99), do zanimljivog viđenja o tome kako nijedan čovek ne može da pročita ne samo sve knjige na svetu, nego ni sve dobre knjige – te da se u svakoj knjizi, zapravo, čuva hiljade drugih knjiga (28–29). Stvar je, dakle, u selekciji – a Edgarova je bila svedena na dve omiljene knjige: spomenutog Lovca u žitu i Defoovog Robinzona Krusoa.

Ali, u skladu sa opštom intertekstualnom povezanošću sa Geteom, ne treba smetnuti sa uma ni tematizaciju ljubavi. Ipak, Čarli, Edgarova ljubav nije nikakva idealna, nedostižna draga, već devojka koja, premda je sa nekim drugim, u jednom spontanom i nespretnom trenutku bliskosti nakon kiše, ljubi Edgara, koji izriče jedan od najneromatičnijih romantičnih opisa takve situacije: „Lice joj je mirisalo kao veš koji je predugo stajao u varikini. Usne su joj bile ledeno hladne, verovatno od te silne kiše“ (108).

Ovde se vidi jedno neočekivano svojstvo Plencdorfovog romana, iza posthumne potke, nalazi se svojevrsna vedrina, prisutna pre u tonu, nego u temama. Sa te strane, naročito u odnosu na kulturnoistorijski kontekst i poetiku omladinske književnosti, Plencdorfov roman jeste ostario i ne poseduje subverzivni kapacitet koji je pokazao u trenutku objavljivanja, ali upravo uvažavanje te okolnosti mogu biti osnova za nova čitanja. A mladalačke nesređenosti i tegobe su, uprkos svim vremenima i svim sistemima, iste.
Kosidba iluzija

(Branimir Ćosić, Pokošeno polje, Laguna, 2024)

Nakon završetka – početak! Promišljena kompozicija Pokošenog polja Branimira Ćosića, donosi izokretanje koje preispituje čitalačka očekivanja. Nije u pitanju velika inovacija, ali jeste pripovedna suptilnost koja zavređuje pažnju. Isleđivanje Nenada Bajkića, protagoniste romana, kojim se delo otvara, predstavlja posledicu dramatičnih događaja sa samog kraja romana. Bajkić je, a sa njim i čitaoci, osuđen na začarani krug, na stalno vraćanje istom, gde su ključna putovanja ona vezana za sećanje, a ne za vektore istorije.

A sećanje, kao temelj pripovedanja, oživljava se nečim naizgleded sitnim, nevažnim: udaranjem lopte. Čula čine svoje: dečja graja i odzvanjanje lopte bude celo Bajkićevo detinjstvo – odrastanje u živopisnim, ali krajnje izazovnim i mučnim danima Prvog svetskog rata u Beogradu. Iza naizgled distanciranog pripovedanja u trećem licu, kroz komunikativne i kompaktne rečenice koje mame na dalje čitanje, Ćosić uspeva da utka pogled mladog bića, poigravajući se sa vremenskom razlikom – jer sećanje na detinjstvo, nije isto što i proživljavanje. Ipak, narativna ubedljivost, oličena pre svega u krajnje živim dijalozima i dočaravanju atmosfere i detalja rasutih po poznatoj beografskoj topografiji, koja savremenom čitaocu može biti posebno zanimljiva, stvara iluziju istovremenosti pripovedanja i zbivanja. Tu je važna i bogata galerija likova, koja predstavlja više od krupnog zalogaja za jednog, zapravo, mladog pisca i koja se, polazeći od okrilja porodice, proširuje na sve šire društvene krugove, dolazeći, naposletku, i do mehanizama upravljanja javnim mnjenjem.

Pišući o majci Jasni, o babi, ujacima koji će stradati u ratu, o migracijama, granatama, zločinima, bolestima, ucenama i dečjim surovostima – kao što je mučenje jednog starog mačora, koje, imajući u vidu ratni vihor, neodoljivo podseća na poznatu scenu iz Kišovih Ranih jada – Ćosić, posredstvom Bajkićeve optike, dospeva i do opisa funkcionisanja škole u okupaciji, koja je ujedno i mučilište i neočekivano mesto nade i otkrića. I kao što je prikaz prelaska preko Albanije u Danu šestom Rastka Petrovića bez premca u srpskoj književnosti, tako je, doduše na drugi način, Ćosićev prikaz života pod okupacijom, dragocen prilog za upotpunjavanje slike jednog vremena, koja je značajno obojena ličnim autorovim iskustvom. Ali snažnije od gladovanja i, inače vrlo upečatljivo predstavljenog, problema sa ogrevom u zavejanom Beogradu, deluje Bajkićevo psihofizičko sazrevanje, koje se podudara sa nacionalnom borbom. I tu se nalazi još jedna neočekivana suptilnost Pokošenog polja: najuspelije Ćosićeve stranice nisu uopšte vezane za horizont hronike nacionalne istorije, premda je to neizostavni okvir dela, koliko za ono što je doživljeno, intimno, čak i lirsko i to baš u kontekstu romana o odrastanju. Tu posebno važno mesto zauzima Bajkićevo zapažanje proizašlo iz razgovora sa profesorom Zlatarom: osećanje velikog lanca bića koji prevazilazi ljudsko, „dah večite životne promene“, koji traje milionima godina pre ljudi i trajaće posle njih.

Ipak, kao što sam roman počinje nakon svog završetka, tako i druga celina romana – posvećena periodu nakon pobede i uspostavljanja nove države – predstavlja ne korak u bolju budućnost, već novu okupaciju, ostvarenu drugim sredstvima. Radeći kao novinar u listu Štampa, Bajkić iznutra svedoči o surovostima političkih borbi, podmuklim parnicama i nezajažljivostima kapitala jednog duboko korumpiranog i, nažalost, prepoznatljivog sveta. Povest o Bajkićevim izgubljenim iluzijama ima više istraživačkih, pa i melodramskih rukavaca, a jedan se tiče i sudbine njegovog mrtvog oca, koju razotkriva preko otkrivenog rukopisa. Rad u medijima predstavlja najubojitiji malj za rasparčavanje naivnosti – Bajkić iz samog centra otkriva kako mediji nisu samo služba javnosti – oni javnost proizvode. I tu su razmere licemerja posebno bitne i to takve da iza njih ne stoji, na Bajkićevo razočarenje, nikakva ideologija, osim zgrtanja novca. Ćosić, tako, u svom romanu verodostojno pokazuje niz pojava za koje mnogi misle da su plod savremenosti: senzacionalizam, lažne vesti, zaobilaženje istine i traženo neznanje. I to ni manje ni više nego sa, kako stoji u knjizi napisanoj pre skoro jednog veka – neonskim reklamama u Knez Mihailovoj ulici. I dok Bajkić, po radnom zadatku, na poslanike sa skupštinske sednice gleda kao na insekte, koji automatizovano aplaudiraju i glasaju bez ikakvog promišljanja, neosporno je da Ćosićevo delo, osim važnosti za istoriju srpskog romana, može biti i korisno za političko opismenjavanje u ovom i svim drugim vremenima.

I zato, između ostalog, vredi čitati Pokošeno polje, to je ambiciozno osmišljena, ali pristupačna knjiga, koja, polazeći od istorije, završava sa opšteljudskim komentarom. Jer sudbina Nenada Bajkića jeste sudbina pojedinca u turbulentnim vremenima, kroz koju se reflektuje čitavo društvo, te se tu može prepoznati više podsticajnih interpretativnih kodova. Zato Pokošeno polje nije (samo) patnička nacionalna epopeja, nego i socijalni, politički i istorijski roman, mala istorija izrabljivanja, kapitalizma i intriga, ali i roman o sazrevanju koji iza užurbane, epske raspričanosti nosi i iznenađujuće suptilnosti gde, čak i ono što je neizbrušeno, u sumi daje složen i snažan doživljaj sveta.
Urlik bulimije

(Tanja Milenković, Začarana krv jednoroga, Laguna, 2025)

Ako ste osetljiv duh – a sva je prilika da jeste – i želite da sa svetom podelite nešto što stvarate, izlažete se posebnoj vrsti neudobnosti. Pritom, kada iza sebe imate filološko obrazovanje, ono što deluje da je od pomoći često može da sputa, jer – pomislio bi neko – ko sam to pa ja da nešto sad suvislo kažem nakon svega onoga što je, pre mene, toliko puta već rečeno.

Osim tegova obrazovanja, koji formiraju previsoka očekivanja, tu je često i teret ličnog iskustva: suočavanja sa traumom. A od sebe, ni da želimo, ne možemo pobeći. Pisanje je neretko – a čini se posebno danas – suočavanje sa onim što nas tišti, što na drugi način ne možemo da prevaziđemo. Ili – da upotrebim omiljenu reč mnogih – terapija. Polazimo od muke, verbalizujemo je i onda je kroz reči pobedimo.

Začarana krv jednoroga, prvi roman Tanje Milenković, predstavlja upravo to: terapeutsko pisanje presvučeno u formu mračne bajke. Ali uprkos svim fantazijsko-alegorijskim nanosima i lirskim zanosima, čitalac se susreće sa pričom koja je bolno lična. I gotovo da bi bila prihvatljivija da je dokumentarna – jer deluje da se iza magije nalazi nešto toliko neprijatno, da bi i sama pomisao na to mogla da bude proganjajuća. A naznake za to i postoje u tekstu; preobražaji gojazne devojčice – protagonistkinje romana – predstavljaju izraz eskapizma i pokušaj prevazilaženja autodestrukcije, nastale iz duboke usamljenosti i nerazumevanja okruženja. I to je pozicija sa kojom bi se svako mogao poistovetiti – čak iako se posebna pažnja u romanu posvećuje specifičnostima ženskog iskustva. Sva odrastanja obeležena su ožiljcima koji celog života zarastaju.

Ipak, osim saosećanja prema osetljivima, ovde postoji i gnev, kao i osveta – želja da se dokaže i potvrdi posebnost, da se svima koji su sumnjali, pokaže da nisu u pravu. Ta vrsta obračuna sa svetom može da bude kritična, premda ovo, uglavnom, nije samosažaljiva i patetična ispovest, već putovanje puno iznenađenja, izazova i strahova. To, međutim, ne znači, da odnosi između glavne junakinje i sveta, ne bi mogli da budu složeniji, van trougla čija su temena: dobra i izmučena duša, umetnost kao spas i zao svet.

I mada bi se, inače interesantna, kompozicija knjige mogla preispitati – rečenice Tanje Milenković su iznenađujuće zrele: kratke i precizne, što nije često u debitantskim proznim ostvarenjima. Takođe nije često da se neko sa lakoćom nadovezuje na dobro poznate momente istorije književnosti, koji se kreću od mitologije i folklora do Harija Potera. I da – to ne treba prevideti – roman Tanje Milenković od samog, pompeznog naslova knjige, sve do detalja koji podrazumevaju i magične štapiće i časove odbrane od mračnih sila, komunicira sa Dž. K. Rouling, ali ne kroz podražavanje, već upućivanje na motive.

Ipak, iako je autorka istakla u autopoetičkom intervjuu na kraju knjige, da je zamišljena publika ove knjige srednjoškolska, nju je teško smestiti u tu, ali i bilo koju drugu uzrasnu kategoriju. To ne mora da bude loše, ali postoji rizik da će mnoge čitaoce odbiti. Za mlade i sasvim mlade čitaoce, ona bi mogla da bude zbunjujuća, mračna i pomalo starinski napisana, a za ostale bi bila previše uronjena u žanrovsku književnost i mrak odrastanja, kome se nerado vraćamo.

I budući da je jedan od važnijih momenata u ovoj knjizi odnos prema hrani, odnosno, prejedanju i svemu što to prejedanje zapravo može da znači, kad se razastru alegorijske maske, ostaje nada da je oporavak moguć. I mada smatram da književnost nije terapija ili lek, već nešto višeg reda, nešto snažnije i složenije, pojedina dela mogu da posluže kao sjajan povod za razgovor, za deljenje i razumevanje. I da ništa drugo svojom knjigom nije postigla, Tanja Milenković je upravo na tom planu učinila nešto važno i, nakon godina pisanja o knjigama – na različitim, uglavnom internet adresama – zaplovila u svoj stvaralački put. Neka joj more bude naklonjeno.

Ознака: odrastanje

Istočnonemački bunt u farmerkama

Kosidba iluzija

Urlik bulimije