(Branimir Ćosić, Pokošeno polje, Laguna, 2024)

Nakon završetka – početak! Promišljena kompozicija Pokošenog polja Branimira Ćosića, donosi izokretanje koje preispituje čitalačka očekivanja. Nije u pitanju velika inovacija, ali jeste pripovedna suptilnost koja zavređuje pažnju. Isleđivanje Nenada Bajkića, protagoniste romana, kojim se delo otvara, predstavlja posledicu dramatičnih događaja sa samog kraja romana. Bajkić je, a sa njim i čitaoci, osuđen na začarani krug, na stalno vraćanje istom, gde su ključna putovanja ona vezana za sećanje, a ne za vektore istorije.

A sećanje, kao temelj pripovedanja, oživljava se nečim naizgleded sitnim, nevažnim: udaranjem lopte. Čula čine svoje: dečja graja i odzvanjanje lopte bude celo Bajkićevo detinjstvo – odrastanje u živopisnim, ali krajnje izazovnim i mučnim danima Prvog svetskog rata u Beogradu. Iza naizgled distanciranog pripovedanja u trećem licu, kroz komunikativne i kompaktne rečenice koje mame na dalje čitanje, Ćosić uspeva da utka pogled mladog bića, poigravajući se sa vremenskom razlikom – jer sećanje na detinjstvo, nije isto što i proživljavanje. Ipak, narativna ubedljivost, oličena pre svega u krajnje živim dijalozima i dočaravanju atmosfere i detalja rasutih po poznatoj beografskoj topografiji, koja savremenom čitaocu može biti posebno zanimljiva, stvara iluziju istovremenosti pripovedanja i zbivanja. Tu je važna i bogata galerija likova, koja predstavlja više od krupnog zalogaja za jednog, zapravo, mladog pisca i koja se, polazeći od okrilja porodice, proširuje na sve šire društvene krugove, dolazeći, naposletku, i do mehanizama upravljanja javnim mnjenjem. 

Pišući o majci Jasni, o babi, ujacima koji će stradati u ratu, o migracijama, granatama, zločinima, bolestima, ucenama i dečjim surovostima – kao što je mučenje jednog starog mačora, koje, imajući u vidu ratni vihor, neodoljivo podseća na poznatu scenu iz Kišovih Ranih jada – Ćosić, posredstvom Bajkićeve optike, dospeva i do opisa funkcionisanja škole u okupaciji, koja je ujedno i mučilište i neočekivano mesto nade i otkrića. I kao što je prikaz prelaska preko Albanije u Danu šestom Rastka Petrovića bez premca u srpskoj književnosti, tako je, doduše na drugi način, Ćosićev prikaz života pod okupacijom, dragocen prilog za upotpunjavanje slike jednog vremena, koja je značajno obojena ličnim autorovim iskustvom. Ali snažnije od gladovanja i, inače vrlo upečatljivo predstavljenog, problema sa ogrevom u zavejanom Beogradu, deluje Bajkićevo psihofizičko sazrevanje, koje se podudara sa nacionalnom borbom. I tu se nalazi još jedna neočekivana suptilnost Pokošenog polja: najuspelije Ćosićeve stranice nisu uopšte vezane za horizont hronike nacionalne istorije, premda je to neizostavni okvir dela, koliko za ono što je doživljeno, intimno, čak i lirsko i to baš u kontekstu romana o odrastanju. Tu posebno važno mesto zauzima Bajkićevo zapažanje proizašlo iz razgovora sa profesorom Zlatarom: osećanje velikog lanca bića koji prevazilazi ljudsko, „dah večite životne promene“, koji traje milionima godina pre ljudi i trajaće posle njih. 

Ipak, kao što sam roman počinje nakon svog završetka, tako i druga celina romana – posvećena periodu nakon pobede i uspostavljanja nove države – predstavlja ne korak u bolju budućnost, već novu okupaciju, ostvarenu drugim sredstvima. Radeći kao novinar u listu Štampa, Bajkić iznutra svedoči o surovostima političkih borbi, podmuklim parnicama i nezajažljivostima kapitala jednog duboko korumpiranog i, nažalost, prepoznatljivog sveta. Povest o Bajkićevim izgubljenim iluzijama ima više istraživačkih, pa i melodramskih rukavaca, a jedan se tiče i sudbine njegovog mrtvog oca, koju razotkriva preko otkrivenog rukopisa. Rad u medijima predstavlja najubojitiji malj za rasparčavanje naivnosti – Bajkić iz samog centra otkriva kako mediji nisu samo služba javnosti – oni javnost proizvode. I tu su razmere licemerja posebno bitne i to takve da iza njih ne stoji, na Bajkićevo razočarenje, nikakva ideologija, osim zgrtanja novca. Ćosić, tako, u svom romanu verodostojno pokazuje niz pojava za koje mnogi misle da su plod savremenosti: senzacionalizam, lažne vesti, zaobilaženje istine i traženo neznanje. I to ni manje ni više nego sa, kako stoji u knjizi napisanoj pre skoro jednog veka – neonskim reklamama u Knez Mihailovoj ulici. I dok Bajkić, po radnom zadatku, na poslanike sa skupštinske sednice gleda kao na insekte, koji automatizovano aplaudiraju i glasaju bez ikakvog promišljanja, neosporno je da Ćosićevo delo, osim važnosti za istoriju srpskog romana, može biti i korisno za političko opismenjavanje u ovom i svim drugim vremenima.

I zato, između ostalog, vredi čitati Pokošeno polje, to je ambiciozno osmišljena, ali pristupačna knjiga, koja, polazeći od istorije, završava sa opšteljudskim komentarom. Jer sudbina Nenada Bajkića jeste sudbina pojedinca u turbulentnim vremenima, kroz koju se reflektuje čitavo društvo, te se tu može prepoznati više podsticajnih interpretativnih kodova. Zato Pokošeno polje nije (samo) patnička nacionalna epopeja, nego i socijalni, politički i istorijski roman, mala istorija izrabljivanja, kapitalizma i intriga, ali i roman o sazrevanju koji iza užurbane, epske raspričanosti nosi i iznenađujuće suptilnosti gde, čak i ono što je neizbrušeno, u sumi daje složen i snažan doživljaj sveta.