(Marko Todorović, Letnjikovac, Dijak, 2025)

Najpre, tri pitanja. Koliko se mraka može smestiti u jedan tekst? Koliko mraka mogu čitaoci prihvatiti? I, naposletku, ima li uopšte nade?

Kako god doživeli debitantski roman Marka Todorovića, jedno je sigurno: u pitanju je obuzimajuće i uznemirujuće delo, koje ubedljivo odbacuje svaku priliku za ravnodušnost. Letnjikovac je knjiga satkana od smrti i preteranosti, od mahnite posustalosti, čamotinje, bolesti, crva, kvrga, iznutrica, mrtvih, a neumrlih. To je i knjiga o ubodima iskustva i teroru sećanja, ali i, što je posebno zanimljivo, teretu stvaranja; o mukama koje pisanjem, umesto da se ublaže, postaju sve tegobnije i pogubnije. Todorovićev grozničav, lirski jezik pun inverzija, bespoštedno i beskompormisno, donosi izazovni buket muke, s kojim nije lako izaći na kraj. Ipak, tu se događa neočekivani uspeh knjige: ovo se delo, kroz mahniti i psihotični pripovedačev glas u mreži asocijacija, ruga umerenostima, ali tako da se nit, uprkos svemu, održava. 

Pišući o porodici u seoskoj sredini, gde posebno mesto zauzima figura dementnog oca, Todorović ne piše samosažaljivu tiradu o besperspektivnosti, već delo koje na više nivoa iznenađuje. Gotovo pa nasilno poigravanje sa čitalačkim očekivanjima obuhvata ne samo vešto kombinovanje naturalizma i nadrealizma, kroz krajnje živopisne i prepoznatljive detalje svakodnevice, nego i zapitanost nad samim književnim stvaranjem, koje podrazumeva i direktno obraćanje čitaocu (20), pa i samoosvešćivanje tvoračkog načela, koji odlučuje o granicama (ne)postojanja (25). Ako se tome pridoda figura đavola, kao i niz halucinantnih i traumatičnih povesti bližnjih, koje su pune smrti, pokazuje se da je pozicija pripovedača još složenija nego što bi se moglo pomisliti. Ona je, istovremeno, i sasvim krhka – podređena surovostima sudbine – ali i superiorna, sposobna da dopre do neke druge strane, do onoga što se ne može imenovati. A iza svega postoji i jasna formula: kad obesmisliš smisao – dolaziš do istine (15) i to u svetu koji, „matericu svoje majke jedeˮ (22).

Krajnje nepouzdani pripovedač nije samo sin niti demonski tvorac, on je i posebna vrsta posmatrača, koji ima izražen slikarski talenat, nasleđen upravo od oca (27), nekadašnjeg grobara i slikara, oca koji želi da, uprkos svemu, sagradi letnjikovac kao prostor sreće i sigurnosti, koji je sve ono što ovaj i ovakav svet nije. Ali o kakvom, zapravo, svetu govori roman? Granica između privida i sirove stvarnosti krajnje je nestalna. Od prijatelja Ranhela koji se obesio na tako visokom drvetu da deluje kao da visi sa oblaka (20), preko očevog brata Srđana koji je preminuo u prvom mesecu svog života (28), da bi se kasnije transformisao u blavora (31), dok bi kasnije svoje telo vukao po snegu (106), preko kanibalističkih motiva, sve do koza koje su „jele kosu zemlje i meketom dozivale zaklane majkeˮ (84) i ljudi sa glavama zečeva i glavama crva, kao i čitavog niza prizora mučenja mačaka, košmarni, apsurdni vrtlog Letnjikovca ne donosi samo šok, već i začuđujuće otrežnjenje. Ono je posebno vidljivo u trenucima odmaka od poremećaja pažnje, u posebnoj usredsređenosti na percepciju, na govor okruženja – od plača napuštenih kuća (102), do pogleda na šumu, odnosno, iz šume: „Okrenem se i odem, i dugo na leđima nosim poglede onih koji me nisu mogli videtiˮ (27). Tu su i upečatljiv niz motiva vezanih za mirise i ukuse, kao i za životinjski svet, o čemu se može napisati i čitav zaseban tekst.

Iz navedenih primera nije teško zaključiti da je ovde reč o jednom, po više osnova, izdvojenom glasu, ali nipošto obeskorenjenom. Od autora koji se neposredno spominju u tekstu, poput Beketa i Gombroviča, ali i Pereka i Pekića, Kucija i Selimovića, ovde bi se još podsticajnije veze mogle uspostaviti sa Sioranom, Sarom Kejn, Bulatovićem, Borivojem Gerzićem, Novicom Tadićem, pa i Žarkom Milenkovićem. A uz sve to, nije dovoljno podsetiti se samo značaja koji demencija roditelja ima u savremenom srpskom romanu (Velikić, Dimić), već kako je prava retkost uočiti ne samo rizik, već i promišljen odnos forme i sadržine. Iza fragmentarnosti krije se potreba za uspostavljanjem neočekivanih spona. Jer, u mnoštvu mogućih tumačenja, Letnjikovac se može čitati kao roman o liminarnosti, o međustanju, o koraku do sanjanog odredišta. Samo što ono nije stvoreno od građevinskog materijala, već od teksta.

I tu se nalazi još jedan začuđujući preokret: pripovedač spas pronalazi tamo gde bi se najmanje očekivao. Njegovo sklonište je književnost. Književnost i život podređen pogledu na nebo (40). U haosu stvarnosti koji je još korozivniji od haosa teksta, nada je u pokušaju povratka, koji, ako i ne bi pobedio mrak, makar bi omogućio razmenu – a tamo gde ima razmene, gde ima makar i zamišljenog drugog, ima i nade. To posebno znaju preosetljivi duhovi, od kojih je jedan sam pripovedač, u svim svojim menama. 

Čitanje Letnjikovca je jedinstveno iskustvo. Nipošto ugodno, ali preobražujuće. I smelo. I tamo gde bi se moglo dodatno promisliti o nekim jezičkim izborima, kao i organizaciji teksta u celini, Marko Todorović je obećavajući glas koji zaslužuje pažnju. Glas koji se sa mrakom natpevava, ali u njemu ne nestaje. Neka mu taj težak položaj donese nadahnuće.