(Analena Benini, Analena, prev. Boris Maksimović, Imprimatur, 2025)

Naslov je varljiv, ali nije slučajan. Ipak, ne tražite autofikciju. Jer čak i ono što ovde jeste vezano za taj kontekst, postoji ne zbog sebe i svog, već da bi se dao glas drugome.

Pišući o svojoj imenjakinji, rođaci koju nikad nije upoznala, autorka se poduhvatila ambicioznog, ali dragocenog zadatka. Analena Toneli bila je osoba krajnje posvećenosti, koja je gotovo ceo svoj život posvetila misionarskom i, pre svega, humanitarnom radu – od 1969. kada rodnu Italiju zamenjuje Kenijom, sve do 2003. godine kada je ubijena u somalijskom gradu Borami. Višedecenijska požrtvovanost dala je višestruke plodove: Toneli je gradila škole i bolnice, brinula se o bolesnima od tuberkoloze i side, borila se protiv genitalnog sakaćenja žena i pomagala gluvonemima, beskućnicima, ubogima. Tokom 1984. godine, kada se u Keniji dogodio Vagala masakr, o kome se ovde vrlo malo zna, a koji predstavlja užasan primer etničkog čišćenja somalijskog, nomadskog stanovništva iz Kenije, Analena Toneli bila je jedan od ključnih svedoka užasnih dešavanja, ali i neko ko bi i u samom paklu pomogao. Neko ko bi sahranio i one iza kojih nije ostalo ništa.

I kako Analena Benini primećuje, njena imenjakinja je celog života služila drugima, „bila je požar ljudskosti i inteligencije, razumijevanja svačijeg bola i svačijih potrebaˮ (30). Za razliku od humanitarnih organizacija koje su usmerene na omasovljenje, a ne na pristup pojedincu, Analena Toneli je bila suštinski zainteresovana za drugo ljudsko biće. I mada je bila misionarka, nikoga nije, kako autorka više puta navodi, pokrštavala, već je čak i otvarala škole za učenje Kurana i podržavala više lokalnih obrazovnih inicijativa. 

Niz dobročinstava bi se mogao nastaviti, svedočeći o istinskoj plemenitosti, koja bi sa sobom, ipak, mogla povući i jedno književnoteorijsko pitanje. Kako, kad je knjiga posvećena ovakvoj osobi, biti na visini zadatka? Kako dostojno i dostojanstveno, a književno ubedljivo, predstaviti ovakav život? 

Tu se nalazi skrivena drama druge Analene – autorke romana – koja, služeći se prepiskom, sećanjima, ličnim beleškama, dopričavanjima i literaturom, pokušava da pronikne u to šta njena rođaka jeste. Ta optika jeste kolebljiva ali potrebna – Analena Toneli je ponekad osoba od krvi i mesa, ali još češće princip – ideal vrline – u čijem uspostavljanju izuzetno važno mesto zauzimaju snažne, inspirativne i požrtvovane žene, u dugom nizu od Simon Vej, Virdžinije Vulf, Karen Bliksen i Emili Dikinson, sve do Eti Hilesum, Natalije Ginzburg, Hane Arent, Margaret Atvud i Kamil Palje. Autorka apostrofira žensku stvaralačku, intelektualnu, pa i mističnu liniju kao presudnu, ne samo za svet svoje knjige, već i za svet u celini. Spone koje pronalazi između Analene Toneli i spomenutih autorki, ponegde su svrsishodne, ali ponegde i nakalemljene, samosvrhovite, pa i nedovoljno duboke. Teorijske opservacije, nažalost, često ne prate niti misiju Analene Toneli, niti su utemeljene, već, kao što je to slučaj sa famoznom tezom o banalnosti zla (141–142), predstavljaju neinventivno ponavljanje već dobro poznatih mesta. 

Ovo, međutim, nije esejističko delo, iako autorka ima i takve ambicije, koje čak dobijaju i lirske pritoke – od toga da je Somalija suština napuštenosti (93) do toga da reč umire kad je izgovoriš (65) – ali dokumentarno-narativni sloj takođe ostaje nerazvijen. Ali tu je posredi ne samo nedostatak književnog umeća, već i žanrovski i ljudski problem: da li je, uopšte, u 21. veku moguće napisati hagiografiju? I, ukoliko jeste, kako odvojiti ono što bismo želeli da znamo o nekom, sa onim što se o nekome može znati? Analena Toneli je osvetljena, doduše, i kroz moguće nesporazume sa svetom, ali njen svetački životni put nije nigde destabilizovan. Sve drugo bi se, sasvim moguće, posmatralo kao izrugivanje – kao poricanje vrednosti koja teško da može da stane u reči. Ipak, za ovako krupan zalogaj i ovakav život, koji bi mogao da ujedini i briljantnu repotražnu književnost Kapušćinskog i Lux, najnoviji album Rozalije, posvećen svetiteljkama i mističarkama, ostaje još mnogo neotkrivenih puteva. Neko bi se, ako je već reč o nizu fascinantnih žena, koje su živele i umrle za svoju ideju, mogao da se doseti i, nažalost, fatalnog performansa Pipe Bake, čija priča ne prestaje da opominje. A mogli bi se primetiti da čak i autonarativni, pripovedni okvir – gde Analena Benini piše o svom, zamalo pa kobnom zdravstvenom stanju, kroz koje se rascvetava niz pitanja vezanih kako za užu porodicu, tako i za društvo u celini – nije dovoljno razrađen, mada promišljen i potreban. Mogućnosti da se dođe do toposa neizrecivosti nisu, dakle, iskorišćene ni izbliza koliko bi se moglo.

Ali, ponekad nije loše dozvoliti da život bude jači od književnosti. Iako bi se zlobnici pobunili. To što je Analena Toneli učinila za svet, meri se nekim sasvim drugim, nebeskim merilima, a ako je zbog nečega knjiga o njoj vredna čitanja, to je što svedoči o tom podvigu, koji donosi inspiraciju, zapitanost i divljenje.