(Vladimir Stojnić, Godina u naselju, Kulturni centar Novog Sada, 2026)
Haiku nije samo pesnička forma, nego i poseban način gledanja sveta. Ujedno i vežba percepcije i negovanje jezičke ekonomije: izazov da se u jednom tercetu, gde prvi i poslednji stih imaju po pet slogova, a središnji sedam, iskaže bogatstvo svedenosti. Ipak, mnogo važnije od praćenja bilo kakvog versifikacionog obrasca, jeste to da se sa manje reči kaže više.
A to Vladimir Stojnić vrlo dobro zna. Napisavši knjigu koja je ujedno i zbirka slobodnih haikua sa komentarima i lirski dnevnik, Stojnić se svrstava među retke pesnike čija je knjiga jača od sopstvenog koncepta. U savremenoj poeziji daleko je češća druga situacija: to da ideja prevazilazi realizaciju. A Godina u naselju je srećan izuzetak, primer dobrog saveza forme i sadržaja, gde pesme funkcionišu i samostalno i u okviru celine, kroz dinamičan splet komentara usmerenih kako na tekstualni, tako i na vantekstualni svet.
Podela pesama u cikluse nazvane po godišnjim dobima nije, stoga, samo prigodna dosetka, niti nadovezivanje na tradiciju haikua, nego nešto što presudno utiče na doživljaj pesničke slike. Čitalac će tako, shodno godišnjem dobu, doživeti nešto sa drugačijim pretpostavkama, okruženje uvek saučestvuje u uspostavljanju značenja. Tako se na nenametljiv način svedeni jezički materijal povezuje sa celinom sveta, što je u biti ekopoetički postupak. Uz to, svaki je haiku praćen i svojevrsnom dopunom, koja postaje pesma po sebi i pesma za sebe. Stih i komentar, odnosno, pisanje i čitanje su isprepletani, ali ne samo pisanje stihova, već i čitanje prostora, pa i čitanje sopstvenog čitanja. A čitalac, onaj čitalac koji drži knjigu u rukama, iza pesničkih slika koje plene bistrinom, saučesnik je složene interpretativne igre, koja bi sigurno kod nekoga prizvala daleke odjeke Itake i komentara Miloša Crnjanskog.
Vešto izbegavši zamku egzotizacije koju haiku – kao tipično japanska književna vrsta – sa sobom nosi, Stojnić usmerava pažnju na ovde i sad, na otkrića i posrnuća neposrednog, urbanog okruženja. I njegov lirski glas je šetač, pronicljivi posmatrač i diskretni komentator, koji inspiraciju pronalazi uvek u susretu sa okolinom. I to je jedan od najvećih kvaliteta knjige, ubedljivost kojom se osvetljava ono što je svima poznato, ali ne i prepoznato. Poezija se pronalazi tamo gde bi je malo ko potražio: u rashodovanom čiviluku, mokrom vešu na žicama i odsjaju u bari, uzidanom novčiću, grafitima, reklamama, rafovima supermarketa, otpadu, starim književnim časopisima, šolji na tacni tokom kiše, čak i u svetlosti sa mobilnog telefona koja se pojavljuje iz montažne kabine. Neka otkrića su poput fotografija, što je još jedna Stojnićeva pesnička tema, poznata iz prethodnog opusa, a ovde su posebno zanimljivi i dirljivi susreti sa porodicom, sa otkrićem, na primer, da sin napokon uspeva da dohvati dugme na liftu, što pre svega nekoliko nedelja nije mogao. I dok pojedini prizori očaravaju atmosferičnošću, drugi se temelje na nagoveštenoj napetosti, tenzičnosti koja vrhunac dobija tek u zabrinjavajućim pretpostavkama.
Srodno izvanrednoj zbirci Reverb, koja prikazuje planetarne pejzaže opustošenosti – sveta nakon ljudi, ali u kom su ljudi ostavili neizbrisivi trag, ili izuzetne knjige Odakle dolaze dabrovi Petra Matovića – Stojnić u Godini u naselju pokazuje, na nešto kamernijem planu, slično pogubno dejstvo čovečanstva, uspevajući da iza govora stvari i sitnica pronađe jezgro drame i velikih društvenih pitanja. Mnoge pesme, stoga, poseduju i snažnu, a suptilnu političku dimenziju, koja je daleko složenija i prodornija od konstatacije partijskih trzavica i razmene parola. Stojnić je pesnički hroničar podmuklosti kapitalizma i stranputica srpskog društva, ali i neko ko, uprkos svemu, uspeva da pronađe lepotu i smisao.
I mada haiku nije neprepoznat u srpskoj književnosti – od Ozona zavičaja Desanke Maksimović, koji zna da bude i začuđujuće mračan, do marketinških doskočica Kraftverka u audiju Vladimira Miljkovića, Stojnić pronalazi svoj put, popločan melanholijom i nostalgijom, ali ne bez nade. Svojim stihovima pokazuje da samoća nije isto što i usamljenost: samoća je intenzivnije bivanje u svetu, i muka i spas. A poezija je susret sa sobom, sa stvarima. Tu je ključ Godine u naselju: kroz tekst, vratiti se svetu, učiniti ga domom i prigrliti sve njegove protivrečnosti.
