(Eduar Leve, Dela, prev. Bojan Savić Ostojić, Red Box, 2026)

Ništa vas ne može pripremiti na ovakvu knjigu. Ni teorijska potkovanost ni radoznalost. Nema prečice ili lozinke. Ne pomaže mnogo ni stručan žargon. Niti preteče, iako nije zgoreg ovde se setiti i fluksusa i grupe Oulipo, Alana Kaprova i Marine Abramović, Jana Fabra i Ervina Vurma. Jedino što je preostalo jeste upozorenje da se susreće sa nečim zaista originalnim i neobičnim.

Ali – kako to inače biva kad je o nečemu novom reč – u osnovi se ne nalazi nešto nikad pre viđeno, već nešto poznato, ali prikazano na neočekivan način. Dela su, najkraće rečeno, zbirka od oko 500 umetničkih perfomansa. Uglavnom neizvedenih, a delom i neizvodljivih. Ponekad srećom. I kao što neko ko se bavi grafikom može da napravi izložbu ne od otisaka, već od matrica koje su poslužile da se otisak dobije, tako je Leve ukoričio ne svoja dela, već svoje ideje za njih. Time što su zabeležene, one su postale dela. Na taj način naslov koji zvuči sasvim neutralno i gotovo tehnički suv, ima dodatnu vrednost jer nije u pitanju jedno delo, već njihov zbir.

Nekim zlonamernim i neukim kritičarima – čijoj se grupi trudim da ne pripadam – moglo bi da zasmeta što su stavke u Delima numerisane. Svaka ideja za performans ima, dakle, svoj broj. Brojevi, međutim, nisu tu samo zarad indeksiranja, oni daju ritam formi, a forma i sadržaj se ne mogu odvojiti. Nizanje je poruka. Sam čin nabrajanja priziva nešto i religijsko i administrativno, čak i konzumerističko. On se tiče i poretka i besmisla. I na toj je granici Leve stalno, on sa sa apsurdom druži.

Leve je sasvim retka književna pojava, neko kome se književnost omakla, kome se desila, a ne neko ko je izgarao od želje da joj pripada. I sve što je za sobom ostavio po duhu je više konceptualna umetnost nego književnost. Ipak, nekim čudom, njegova dela nisu puke dosetke ili samodovoljni eksperimenti, ona su nešto što je i idejno i jezički uzbudljivo. Bilo da se govori o Autoportretu – briljantnoj knjizi asocijacija satkanoj od nehronološkog nizanja iskaza o sebi, srodnoj Džou Brejnardu i Džesiju Bolu, ili o Samoubistvu – kojim je, kroz naizgled distancirani inventar odsutnog čoveka, mrtvog prijatelja, Leve najavio i sopstveni suicid, koji će se zaista i desiti nekoliko dana nakon slanja rukopisa izdvaču – posredi su izazovna dela biranog jezika koja ciljaju na neposrednost.

Premda Delima 2002. godine počinje Leveov književni opus, ona su njegov srž i knjiga sinteze. Može se, štaviše, tvrditi da su i Autoportret i Samoubistvo njegove dodatne odrednice, kojima, doduše, nedostaje numeracija. Granica između života i teksta je tu posebno krhka, ali ne kroz samosažaljive tirade kojih je književnost danas puna, već kroz savez trezvenosti i igrivosti.

Svaka pojedinačna odrednica Dela funkcioniše i samostalno i u celini, ona je ujedno i ponuda za promenu medija, misaoni eksperiment, priča i najava priče. Leveova knjiga u celini dočarava stanje pre kao plodno tle za lančane reakcije, ona je zbirka ogleda iz eksperimentalne estetike. Ima tu i detaljnih uputstava za montažu, ispitivanja forme, realizovanih metafora, apsurdnih situacija, ali i proganjajućih motiva. A sve je to začinjeno – razume se – sa sasvim osobenim humorom, otvorenim za neprijatnosti.

Posebno je ovde zanimljivo opsesivno upućivanje na pitanja koja se tiču same umetnosti; na poigravanje sa autentičnošću, auratičnošću umetničkog čina i objekta i na problematizovanje originalnosti. Tako zapis br. 40 govori o izložbi lažnih falsifikata koji, pošto su dugo važili za kopije ili imitacije, na kraju dobijaju status umetničkih dela. S druge strane odrednica br. 413 šturo poručuje: „Muškarac brižljivo kopira apstraktne slike koje su izradili majmuniˮ, dok stavka 278 donosi uputstvo: snimiti dokumentarac o slikaru, ali tako da se ne pokazuje nijedna njegova slika.

Ipak, Leve se ne zadržava samo na slikarstvu. Građa za performans može da bude i književnost, filozofija, arhitektura, geografske zanimljivosti (poput praćenja gradova u SAD koji su imenjaci gradova u drugim državama), matematika, ljudska anatomija, pornografija, društvene igre, ali i, počesto naporna, ali fascinantna, poigravanja sa kombinatorikom. Sve ovo zahteva izuzetnu čitalačku kondiciju, zbog čega nipošto ne preporučujem čitanje ove knjige u jednom sedenju, već dozirano, pa i nelinarno, na preskoke. U suprotnom, očekujte ne samo konceptualnu glavobolju.

A tek poseban izazov ovakva literatura predstavlja prevodiocu, kao posebnoj vrsti čitaoca, a na napor treba odgovoriti posvećenošću, preciznošću i pronicljivošću, što je ovde u potpunosti zadovoljeno kroz još jedan pogodak Bojana Savića Ostojića, koji je srpskoj književnosti doneo čitavu reprezentaciju jedinstvenih književnih glasova francuske književnosti, te nakon Leveovog 533. fragmenta u kome se cela knjiga tumači kao sredstvo za performans, fali i dopuna, odrednica br. 534. koja bi sve to ponovila, ali u prevodu – jer dobar prevod predstavlja uvek i ponovo stvaranje.

Između Leveove ideje da za rad na sajtu sa nacrtima za izgradnju vanzemaljske ambasade (br. 513) i izgrađivanja kuće koje je naslikalo dete od tri godine (br. 24) pomišljam kakva bi se poigravanja, u Leveovom duhu, mogla načiniti sa pisanjem kritika. Možda ovo: napisati niz suprostavljenih kritika delima koja nisu napisana. A znam ko bi se u tome i oprobao. 

Živimo u vremenu koje je nezainteresovano za susret sa samim stvarima, pa posežemo za brojevima, mišljenjima, izvodima mišljenja i sažecima izvoda mišljenja, kako bismo stekli utisak da smo sami do nečega došli. A svet nam izmiče. Dela, kao da to neće, kao da su sasvim nezainteresovana za to, kao da je to poslednja stvar koju bi afirmisala, poručuju: vratimo stvari u svoje ruke.  Delujmo.