(Alfred Kubin, Druga strana, prev. Nikola Jordanov, Laguna, 2020)

Objaviti samo jedan roman, a ostati u istoriji književnosti – to je pošlo za rukom austrijskom slikaru i piscu Alfredu Kubinu. I mada je znatno poznatiji po svom likovnom opusu, Kubinovo književno delo je skriveni dragulj fantastike, koji pleni somnabulnom atmosferom.

Druga strana je objavljena 1909. godine, a u sebi ujedinjuje važne preteče i nagoveštaje poetika niza stvaralaca nemačkog jezika. Od Hofmana i Šamisoa, preko Frojda i Majrinka, sve do Kafke i, mnogo kasnije, Kristofa Ransmajera – Kubinov književni svet prevazilazi sopstvene okvire, postajući prepoznatljiv i na nekim neočekivanim mestima. Tako se odjeci njegove zavodljive i onespokojavajuće logike sna, mogu naći ne samo, na primer, u narodnim bajkama i Poovim pripovetkama, već i u kinematografiji: u božanstvenim košmarima Dejvida Linča i uznemirujućem, enigmatičnom filmu Razmišljam da okončam ovo Čarlija Kaufmana.

Ova, nipošto konačna, mreža mogućih veza i asocijacija može poslužiti kao dobra osnova za uspostavljanje čitalačkih očekivanja, koja bi se mogla nadovezati na sam siže romana: pripovedač, ilustrator, na poziv neobičnog poznanika Klausa Patere, sa suprugom odlazi u Carstvo snova, negde u centralnoj Aziji. Boravak u ovom carstvu, kao, uostalom, i samo putovanje do njega (a zanimljivo je da je jedna od stanica tog dugog puta, premda ni po čemu važna, i Beograd), obeleženo je temeljnom nestalnošću granice između zbilje i izmaštanog, te se, kako to i inače biva sa snovima, podsvest javlja u neočekivanim, zastrašujuće stilizovanim ili sirovo bizarnim oblicima. Zanimljivo je da Kubin, u maniru nekih pisaca realizma, kojima je stalo do žiga verodostojnosti, pravi, na nekoliko mesta, odmak od mogućih kritika neautentičnosti prikazanog sveta, svestan pozicije začuđenih čitalaca. Uparivši čudno sa čudesnim, Kubin istovremeno određuje Zemlju snova kao geografsku činjenicu (koja čak ima i precizno određennu površinu od 3000 km² i stanovništvo od 65000 ljudi) i kao fikciju – njeno postojanje je negde, tamo daleko, ali sve vezano za njeno uređenje i funkcionisanje, krajnje je nestabilno, premda poznato.

Taj osećaj da je u pitanju nešto odnekud poznato naveo je neke čitaoce da u Drugoj strani prepoznaju distopiju. I elementi distopijskog su kod Kubina neupitni – u pitanju oslikavanje jednog izvrnutog, začudnog sveta, u različitim njegovim aspektima – ali preovlađujuća je fantazijska imaginacija, a ne društvena satira. Zemlja snova ne funkcioniše ni kao alegorija – ishod njenog postojanja ne podleže nekakvom ključu – već je, u odnosu na samu prirodu snova, otvorena za sasvim različita viđenja, čak i ako se ima u vidu da predstavlja „utočište za nezadovoljnike modernom kulturomˮ (33). 

Ono što je, međutim, sigurno, a što je i više nego jasno imajući u vidu Kubinov vizuelni jezik – a njegove ilustracije čine ovo izdanje posebnim – jeste sklonost ka okultnom, mističnom. Upravo je taj okvir ono što predstavlja najbolju priliku za susret sa Drugom stranom – umesto pervertiranog žala za propadajućom srednjom Evropom, kakav je prepoznatljiv u, inače izvrsnom, Jučerašnjem svetu Štefana Cvajga, kod Kubina treba prepoznati okretanje ka ezoteričnom, pa i filozofskom. Tako bi privilegovani čitalac ove knjige mogao biti ni manje ni više nego Fuko, kako u odnosu na spominjanje panoptikuma i kamere opskure, tako i u odnosu na preispitivanje granice subjekta i objekta, koje je, u ovom slučaju, predstavljeno na iznenađujuć, gotovo pa usputan način – kroz komentar jednog frizera, žitelja Zemlje snova.

Ali galerija likova Zemlje snova je živopisna gotovo koliko i pejzaž, kome je poklonjena značajna pažnja. Kubinovo slikarsko oko primećuje, na primer, vegetaciju potopljenu u zelenom sivilu (74), a zgrade, srodno strasti prema arhitekturi prikazanoj u Pekićevom Hodočašću Arsenija Njegovana, dočarava kao ličnosti – neke mogu biti gunđave, a druge drage. 

Posebna bi temu predstavljalo uprizorenje živog sveta i, uopšte, pitanje odnosa života i smrti u Zemlji snova. Grad Perla, njena prestonica, predstavlja i opipljivo mesto, gde su aktivirana različita čula, uključujući ukus i miris, ali i grad duhova – sa, što je posebno zanimljivo, preciznim urbanističkim planom i podelom grada na sektore. Uobrazilja čini svoje: čitalac postaje i sam stanovnik Zemlje snova, ako je sposoban da između teksta i slike pronađe neophodne tragove i susretne se sa sobom i sopstvenom podsvešću i, možda, onime što je prevazilazi, kako god to ko nazvao i doživeo.

A jedan se tu momenat posebno ističe – mistična vizija u kojoj pripovedač otkucajima srca razume i, kako kaže, niža bića: „Tačno sam znao: ovaj mačor je loše spavao, onaj štiglic gaji ružne misli.“ (168) Te refleksije, kako primećuje, određuju i njegove unutrašnje ritmove, predstavljaju reakciju na nagrizajuće ništavilo i buku sveta, te je eskapizam, zapravo, prilika za povratak svetu i stvarima u njihovoj punoći. A ta, doduše još mračnija, mistična književna postavka, posebno u odnosu na imaginiranje (srednje) Azije kao prostora prave druge strane – egzotičnog, udaljenog i teško dokučivog sveta – može se prepoznati i, na primer, u delu Andreja Platonova i Anatolija Kima.

Ovakvo viđenje Kubinovog romana nije niti jedino moguće, niti neophodno – u njemu mogu uživati kako oni koji su željni avanture i neobičnosti, tako i oni koji traže neke druge književne kvalitete, ali sama okolnost da postoji više mogućih ulaza u delo govori o njegovoj aktuelnosti, koja i dalje čeka odgovarajuću recepciju u našoj sredini. Neka ovo čitanje bude doprinos toj promeni.