(Ivan Isailović, Za zubima, Kulturni centar Novog Sada, 2024)

„Usta, jezik i zubi imaju svoju prvobitnu teritorijalnost u uzimanju hranljivih materija. Kad se posvećuju artikulisanju zvukova, usta, jezik i zubi se deteritorijalizuju.ˮ

Prethodne dve rečenice ne potiču iz poezije Ivana Isailovića, već iz 34. stranice knjige Kafka Deleza i Gatarija, najprepoznatljivijeg filozofskog dvojca u istoriji. I koliko god nekima bili nesnosni, navedeni filozofi celim svojim opusom donose nešto što je preko potrebno: pozivaju na nemirenje, na razmišljanje, na reakciju. I ovde ne želim da se nadovežem na Filozofiju neslaganja Dijega Fuzara – iako bi to bilo dobrodošlo – niti da branim Deleza i Gatarija ili da razjašnjavam njihova stanovišta – što bi, na primer, mnogo bolje od mene mogao da uradi Andrija Filipović – već da se, nakon neophodnog udaljavanja, vratim na početak, na zube.

Otkud, uopšte, zubi? Zubi se pokazuju iz prkosa i borbe, kroz njih se nešto može i procediti ili propustiti i za zubima se, što je najvažnije, drži jezik. Zubi označavaju i prijatnost, oličenu u osmehu. Zubi su i alat i zid, prepreka i zaštita. I jezik koji kriju – a jezik je u Isailovićevoj zbirci pohvalno razigran, što je izuzetak od preovlađujućeg svedenog izraza savremene poezije – pokazuje nešto više od saveza organa. Jezik – taj jezik među zubima – i stvara svet i, optužujući i rugajući mu se, donosi pobunu. 

To bi bila, verovatno, najbolja ilustracija onoga što se u Za zubima može naći, što je dokaz da je ovo zaista srećno odabran naslov. Čak i to što se stihovi iz petnih žila upinju da, uz sve moguće efekte, trikove i postupke, ostave utisak, ne menja činjenicu da je Isailovićeva poezija u srži poezija rizika i nemira, što izuzetno cenim. Ali nije sve do ispitivanja granica. U ovo doba kad je u određenim krugovima koji i nisu toliko mali, angažovanost prokazana kao nešto sumnjivo, nepoželjno i gotovo sramotno, Isailović svoje jezičke karambole uglavnom ne podređuje igri igre radi, već, sa više ili manje uspeha, ali dosledno provokativno, viče na ovo i ovakvo društvo i njegove tvrdokorne zablude. 

Srodno onome što rade Dragana Mladenović i Srđan Čeperković kroz postupak književnog kolaža, Isailović cele pesme uspostavlja kroz akumulaciju, kroz gomilanje. Kao građa mogu poslužiti kako prepoznatljivi naslovi dela istorije književnosti, tako i politički slogani i reklamne parole, ali i krilatice iz kampanje za podsticaj nataliteta. Ritmovi nabrajanja su, više od uspostavljanja samog spiska, neočekivano pogodni i za hip-hop uglazbljenje, pa nije teško zamisliti da se neke pesme i repuju. Česta je i sasvim neposredna medijska inspiracija; od crne hronike do tužne sudbine keruše Mile. Negde, kao što je to slučaj sa pesmom „Štrumpf-gumicaˮ, forma se postiže ne kroz puko nizanje, već kroz tzv. disleksične varijacije i burleskna iskliznuća značenja – u kojima se ujedinjuje visoka kultura i infantilni humor – pa tako poznata imena istorije filozofije dobijaju neočekivane vidove, te Marks postaje „pobesneli marksˮ, a Valter Benjamin „brani sarajevo od tehničke reprodukcijeˮ (74), LSD i Delez se ukrštaju i dobija se delezdi (73). A ne treba prevideti ni, posebno u drugom ciklusu, simpatične primere vizuelne poezije, koji koketiraju sa signalizmom, iako to nisu.

Postupak gomilanja je, u svojim različitim oblicima, sam po sebi znak. On nije slučajnost, već odgovor na preplavljujuću savremenost, ali i polemični gest upućen svim onim površnim duhovima koji književnost svode na uzvikivanje željenih parola, ma kakve god one bile. U takvom poretku stvari ne caruju ni razum ni srce, niti bilo kakav rad u jeziku, već diktat buke i korporativna korupcija pažnje, gde je ključan moto: „Fake it till you make itˮ. Za zubima dočarava takvu kapitalističku drobilicu: svi nastupamo, svi smo u ringu, u trci iz koje izlaza nema, ali ni pobednika. Sve je u efektu, nastupu, skandalu. Otuda, zapravo, potreba za poetskom razularenošću: ona prikladno pokazuje medijske čeljusti i društvo spektakla, te se ne zaokružuje slučajno knjiga prostorom interneta: digitalnim dolapom i pastoralom „eko-faširanih šnicli u sosu od organskog paradajzaˮ (76). Preispituje se, dakle, ne samo famozna nova normalnost, nego i složeni odnos prirodnog i veštačkog.

Ipak, kako to inače zna da biva, aduti znaju da ujedno budu i mane. Zadivljujuće je koliko tema Isailovićeva poezija otvara, ali upravo gađanje na previše meta dovodi do toga da se fokus ili ideja celine izgube. To nije retko ni na jezičkom planu, jer, iako je Isailovićeva pozicija iznenađujuće angažovana i samosvesna u odnosu na savremeni trenutak, ambiciozni jezički zaleti se nekad urušavaju u sebe. Stigne Isailović da pokuša da demitologizuje kosovsko nasleđe, gde Majka Jevrosima (a zašto ne – pitam se – Majka Jugovića?) „razvija koru za pitu za živim mesomˮ (65), ili da prozbori ponešto, na primer, o pravima radnika, ali sve to, u mnoštvu skretanja, biva, zapravo, izjednačeno i neizbrušeno i, paradoksalno, izgubljeno u jeziku. U jeziku, iza zuba, koji bi mogao da načini promenu, a promene uporno nema. 

Kao što, nažalost, nema ni reakcija, pa ni pobuna. Jer ovo, iako bi mogla da bude, nije oslobađajuća poezija, iza nje jeste neko ko književnost živi i ko je otvoren prema svetu, ali koja obiljem igra protiv sebe. Ponekad se, tako, intertekstualnost zasniva, nažalost, samo na prepoznavanju, te nekome može izmamiti osmeh što je prepoznao da se Isailović dosetio 77 samoubica Branka Ve Poljanskog, ali to se završava tamo gde je i počelo – na detekciji. Nekad je, kao u pesmi „Spomen-pločaˮ, sam postupak ponavljanja glasa S samosvrhovit, tu je kao ukras, kao demonstracija veštine u upotrebi aliteracije. I teško je, dakle, imajući to u vidu pomiriti više nego očigledne impulse angažovanosti zbirke sa onim što je njena jezička zaigranost uporediva, donekle, sa poezijom Bojana Markovića.

Pesnik, naravno, ne mora nikome ni za šta da se pravda. Još manje da nekoga sluša. Ali ne može biti nekorisno promisliti o alternativama, o drukčijem zvuku i obuzdavanju izraza, kojim bi ono što je provokativno došlo još jače do izražaja. Stihovi kojima se, na primer, otkriva da se „i pre događalo / da ne može da dođe do reči od slikeˮ (18), čitaoca smesta uvlače u koloplet promišljanja usmerenih na sam jezik, na njegovu referencijalnost. U njima se, možda, može naći putokaz za nove poduhvate. I tu se, možda, krije ona priča o deteritorijalizaciji s početka, o jeziku kao zameni. Neka stoga ovaj osvrt ne bude nikakav konačan recept ili uputstvo za upotrebu, nego prilika za nova nemirenja.