(Đorđe Krajišnik, Mali svakodnevni padovi, Enklava, 2025)

Gotovo da je sasvim neobično da neko ko ima ozbiljan čitalački staž i ko pažljivo prati tekuće književno stvaralaštvo, ne poseduje zrelost u izrazu. Mali svakodnevni padovi, druga zbirka poezije Đorđa Krajišnika, novinara i književnog kritičara, još jedna su potvrda teze da je nesklad između talenata u okviru iste sfere, pre pravilo nego izuzetak. Mada, dobacili bi neki polemični duhovi – mogli bismo i sad, u odnosu na to, kritički prozboriti o kritici – ali neka to ipak bude namenjeno nekoj drugoj prilici, ne bi li se sad pojasnilo ono što valja raščistiti. A ako je nešto vredna (meta)kritička pouka, to je da je neprihvatljivo da su sudovi neargumentovani. Pođimo, zato, tim putem.

Više je problema sa pesničkom knjigom Đorđa Krajišnika i o njima je vrednije prozboriti utoliko što postoji mogućnost da su neosvešćeni. Za recepciju su neophodne sveže oči: kad smo predugo zagledani u sopstveni tekst, koliko god bili pronicljivi tumači, on će nam nužno pobeći. Možda bi jedan svež pogled, pogled sa strane, primetio kako su Mali svakodnevni padovi, uprkos ponekoj dobroj ideji i slici, iznenađujuće neinventivna, idejno neprodubljena i jezički nenadahnuta zbirka, koja, dobrim delom, deluje kao da je nastala ne iz zanosa ili zamišljenosti, nego muke i iznude. A od toga je jedino gore dnevničko odrađivanje, o kome isto može biti reči. 

Lirski glas se, tako, u više navrata osvrće na samu situaciju susreta sa tekstom – pisanja i čitanja – i, još više, listanja sećanja i tekuće zamorne svakodnevice, u kojoj se tek ponekad nađe tračak smisla. Ali ako je on, kao u jednom pesmičku, vezan za veru u baštenske patuljke (23), onda se sa punim pravom neko može zapitati o svrsi takve samosvrhovite sladunjavosti. Ona ne dolazi iz istog registra kao osvedočena muka nad samim pisanjem, kroz „mnoštvo započetih krnjatakaˮ (48), koji su, na drugom mestu, krnjatci sopstva (13), već predstavlja dobar primer jednog nezrelog izraza, što pokušava da do relevantnosti dođe kroz pompeznost i opšta mesta i to iza samo naizgled stišanog izraza. 

I sve bi to bilo dobro, da je postojala bolja ironizacija. Ili makar pokušaj nečeg subverzivnog, prekoračujućeg. Ali čak i kod daleko uspešnijih primera, kao što je to poezija Srđana Gagića, odnos ironijskog, patetičnog i kontemplativnog nije uvek najbolje razrešen. Krajišnik se, nažalost, nije dobro snašao ni kao „mudracˮ, te, osim baštenskih patuljaka, mačaka i detinjstva što se, ciglu po ciglu, razlaže po kiši (18), donosi i otkrivanje tople vode ili čitave nanose opštih mesta. 

Od toga da je prošlost, zapravo, fikcija (33), preko bacanja kamena u provaliju reči (11), sutona što se obrušava na umrlu zvezdu (31), bezglasnog zijeva tišine (70), listopadne šume što šapuće proleću (17), do, na primer, nedopustivih pretencizonosti, poput toga da „krv gamiže konvulzijama / kroz toplinu, istinitaˮ (29) ili „slijep u maternici ništavilaˮ (64) ili neuspelih, pa i neumesnih poređenja poput: „septembar je zreo / poput čina odluke / samoubiceˮ (26) ili „crne rupe / vremenskog retrovizoraˮ (19). 

I umesto da se – na primer – oproštaj sa iluzijama detinjstva (20) pokaže i dočara, a ne konstatuje, lirski glas prečesto umesto čitaoca donosi zaključak. A i onda kad zaključak izostaje – kad postoji ciljana neodređenost – ne postoji inspirativni višak smisla ili podsticajna ambivalencija, koja bi mamila na nova čitanja, već susret sa nečim što je, iza velikih, a običnih reči, plitko. I još pliće jer pretenduje da u plićaku ne bude. 

A upravo tu, u plićaku, nalazi se niz propuštenih prilika: od lirskih istraživanja dosade i melanholije, preko dijaloga sa nizom pesnika, do figure šetača, koja je, iako krajnje zahvalna za poziciju Krajišnikovog lirskog subjekta, nije došla do izražaja. Tako se upravo pozicija hodanja koristi u pesmi „U katatoničnom koloruˮ, ali nakon uspostavljanja očekivanja, dolazi do razočaranja – nizanja konstatacija. Lirski subjekat, eto, šetajući otključava prozore tuđih života, dok se u svakom koraku kali jedan izgubljeni svet, a praznina se širi lepezasto, horizont razapinje i on će se uhvatiti za jedno… NIŠTA.

Ali kad god je reč o NIČEMU, odnosno, ni o čemu, tu posla ne samo da nisu čista, nego priča tek počinje. Priča, pa i pesnička razigranost je upravo odatle, iz ništavila, mogla da dođe do izražaja. Iz ništa koje biva narušeno imenovanjem, jer njime postaje nešto. I Krajišnik je mogao da bude do kraja dosledan svom lirskom glasu – da ne upućuje ni na Pesou (9), još manje na Euridiku (32), a najmanje na šumu simbola (24). Jer nije reč ovde ni o kakvim intertekstualnim vezama, mitološkim aluzijama ili poznavanju istorije književnosti, već o dekorativnim usputnostima.

A kako bi trebalo – pitao bi neko. Ne spominji Pesou – budi Pesoa! Odnosno, Pesoe, koliko god heteronima mogao da primiš. Ne navodi antički mit – komuniciraj sa njim. Po mogućstvu posredno, izokola. Ne upućuj na šumu simbola – budi u njoj – probudi, ako baš hoćeš, tog Bodlera u sebi, ali na način sopstvene percepcije – ličnog, sveobuhvatnog i, pre svega, čulnog susreta sa okruženjem. Tu se nalazi još jedan pad Malih svakodenvnih padova – ne samo što deluje da je Krajišnik prespavao ceo književni XX vek i probudio se tek da pročita pokojeg pesnika ispisnika, nego ne postoji ni dublje upućivanje na sferu ličnog – na susret sa otrežnjujućom i obogaćujućom doslovnošću, neposrednošću sveta. To je mogao da bude adut knjige, koja, umesto problematizovanja pesničkog ja, nudi i, zapravo neposredno izraženu, nemogućnost da se samosuočavanje dovrši (v. 53). 

U duhu one poznate izreke – da nije problem pasti, nego ne ustati – pažnju valja posvetiti i nekim uspelijim momentima, poput pesme „Dolazi olujaˮ, koja je u svedenosti ipak sakrila nešto lepo i nežno. A tu je i, takođe ne preterano inovativna, ali zanimljiva slika kovača (34) gde u ritmovima ponavljanja udaraca, zaiskri začuđujući mir.

A iz koliko se padova – malih i svakodnevnih – može do smisla doći? Odgovora je više, ali neka jedan od mogućih bude ovaj: bez prepuštenosti, razoružanosti pred sobom i svetom, izloženosti koje donosi svaki susret sa javnošću, nema ni prilike za nešto što će zaista da napravi razliku, iskorak. Sam pesnik, u odnosu na sopstveni poziv, dobro zna šta kritička preispitivanja mogu da donesu, pa neka niz padova bude osnova za buduće ustajanje u velikom stilu. I sam rizik se ceni, kao i lutanje, koje je ovde bilo ređe nego što bi se moglo pretpotstaviti, pa i poželeti. A tek iz rizika, lutanja i nepodudaranja utisaka, pa i, kako podrške, tako i otpora čitalaca, dolazi se do svog zvuka i svog glasa. To nije oročeni proces, već nešto što traje koliko traje i stvaralački impuls i želja za komunikacijom.

A poezija, ni sad ni uvek, ne živi tamo gde je sve sigurno, ravno i predvidljivo. Poezija, zapravo, voli padove. Zato, pravac ka novim padovima, za nova ustajanja!