(Josip Čekolj, Rukovet noćnih putovanja, Mala zvona, 2025)

Čak i oni koji nisu čitali Džojsa, čuli su za onu njegovu čuvenu želju: pronaći idealnog čitaoca koji pati od idealne nesanice.

Istorija nesanica u književnosti uzbudljiva je možda isto onoliko koliko i istorija snova, a prelivanje sadržaja nesanice na trenutke svesnog stanja, predstavlja dobro poznat pesnički postupak. Od Hotela nesanica Čarlsa Simića do A htela sam Maje Solar, insomnija vijuga stihovima, u potrazi za novim nemirima. 

Nesanica Josipa Čekolja druge je prirode. Ona nije ironično bunovna niti nestrpljivo buntovna, već je satkana od kolaža utisaka, čulnosti i povrataka na dane bezbrižnosti. I ima u tim misaonim kretanjima kako razoružavajućih dirljivosti, tako i onog što je samozaljubljeno kitnjasto. Prizivanje prostora detinjstva i poigravanje sa čulnošću i materijalnošću, nekad se, aliteracijama i ritmom, preobrazi u zvuk srodan nemogućoj uspavanki, dok nekad predstavlja samo akumulaciju doživljaja koji su zakoračili ka nečem velikom, a nedostižnom. 

Tako se ovde može pronaći i komuniciranje sa molitvenim tonom, pa i promišljanje o transcedenciji, o pogledima „svemirskog svjedokaˮ koji sa visina samerava sve naše uzaludnosti. Tu su i momenti oživljavanja intimnih sećanja na pretke i porodičnu dinamiku uz odluke koje „krckaju parketomˮ. Lirski subjekat obitava u buketu uspomena i spaljenim bregovima detinjstva, ali i u prirodi, pa i onom što pulsira neposredno, sad. I upravo to sad, u duhu svake inspirativne nesanice, otvara se prema svemu ostalom, prema nepreglednim putevima i okeanu kao strašnom silom koja upravlja planetom. 

Ponegde projuri, u plimi sećanja i preispitivanja, Pipi Duga Čarapa ili Sto godina samoće, pa čak i jedna čarapa zaboravljena pod krevetom, koja se, neočekivano, povezuje sa antibiotikom. Ipak, odnos između patosa, svakodnevnog i intimnog bi mogao da bude izbrušeniji. I premda ova pesnička knjiga nije lišena humora, deluje da se sopstveni glas doživljava preozbiljno. Toliko ozbiljno da u celini XXI možemo primetiti i obraćanje budućem detetu, kroz davanje važnih, ali neoriginalnih saveta koji se kreću od sunčevog počinka do konstatacije da je život i jednostavan i zamršen. 

Opštim mestima je, ipak, data potrebna živost upravo kroz zvuk, kroz istraživanje muzike stiha, koje bi takođe moglo da bude razrađenije, ali i ovako predstavlja nešto što poziva na čitanje naglas. Upravo na ono, toliko važno čitanje pred san. I kao što su nam nekad voljeni čitali, tako sad mi u tišini čujemo nečiji glas ili pak bivamo u istoj ulozi koja nam je poznata iz detinjih dana.

Jedan od neočekivanih kvaliteta knjige koji svedoči o važnoj dinamici između skrivanja i razotkrivanja, predstavlja korišćenje akrostiha, gde nisu ključna samo početna slova, već cele reči. Tako početak svakog stiha ako se prati vertikalno tvori posebnu rečenicu, koja komunicira se celinom pesme. Korišćenje akrostiha ima dvostruku funkciju: nešto je predočeno na takav način da bi se istovremeno na to ukazala posebna pažnja, ali i da bi se sakrilo. Stoga bi ova vrsta postupka mogla da dobije u nekom momentu još više pažnje; organizovati pesme na takav način da postoji podsticajni nesklad između akrostiha i onog što se u pesmi nalazi. On bi se, naravno, na više različitih planova, mogao preneti i na delo u celosti.

S tim u vezi, ne treba izgubiti iz vida kako knjiga kao predmet doprinosi celini utiska. Za svaku je pohvalu brižljivost koja postoji u pravljenju ovog izdanja: od korica i dimenzija, sve do plavog mastila kojom su stihovi štampani. Forma pomaže da knjiga dobije svoj najbolji život.

Imajući u vidu ono što Rukovet noćnih putovanja predstavlja, sa sigurnošću se može tvrditi da bi Josip Čekolj mogao napisati još mnogo sličnih knjiga, koje će rasvetliti srodne lirske ćoškove i pronaći nova „karamelizirana jutraˮ. Čekolj je tako, trenutno, negde između rafala asocijacija Marka Pogačara, kandiranih slika prirode Denisa Ćosića i ambijentalnog i staloženog, a bogatog stiha Jane Radičević. Ipak, ono što je kod njega najvrednije je isključivo njegovo i treba još da dođe do izražaja, da zakorači u nove rizike, koji su prilike za nove nesanice. Noćna putovanja mogu da donesu krhkost, ali tu se nalazi ono najdelikatnije. Odlazak na počinak ne donosi samo sigurnost, već i ranjivost. Za nju vredi živeti.